Позориште

ми У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК |! ФЕБРУАРА 1872. ~~~

= РОДИНА |, ОЗОРИШТЕ << БОЈ Ц, > ов # ов

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, |

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА ПРЕКО НЕДЕЉЕ. — стоји ЗА нови бад 40, А НА СТРАНУ 60 НОВЧИЋА МЕСЕЧНО. ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 И 30 нов: ЗА ЖИГ СВАКИ НУТ,

дФеа

ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОЈ РАДЊИ, ОД Ј. ЈОВАНОВИЋА,

0 00 БЉљЉЕ: Панта Динарић, вртар | Савка, у комшиљуку сироче.

Ана, његова жена. | Кнез Футошки. Станко. њихов син, свршени приправник. Више сељана и сељанака. Догађа се у врту пантином у Футогу.

УУ ВА А БАЈА МА ДВА А Дар ДА ДОМА БОЈА Ављ АМАЗВАЈАЈВА „ЈАВА А ЈИ БА 28 А И ИРА | а ИВА ВА АЊА Ка

ШРИЗОР 1, помогнем, Гле, овде је и дера, куда је у 15 нашу башту по воду долазила, Јамачно и (Врт, с леве стране кућа с десне бунар, а уз бунар | сад долази, — само сад да не дође, јер не знам

тараба: од! комшинског врта, у тараби дера,) шта би јој казао. Бога ми, ја не знам како Станко. (Улази с пртљатом на леђи.) би је поздравио. (Вири кроз деру). Нема, Станко. Од Сомбора до Футога, — лепа | је у башти, бар да је из далека видим! штација! Па још апостолски, (Гледи чизме Савка. (Чује се како пева из своје баште.) своје,) Нису се тако ни подерале, као што Станко. (Пувкне претима, па ве удари рује могло бити, — па колико сам се мориб, | ком о колено сав збуњен), дна је, јест, још се нисам ни уморио. Бог и душа, још | јест, она је! — дћу ли побећи — Шта!

би и преко ове тарабе могао прелетити, | Савршен препаранад, данас сутра учитељ, — Није шала, три године се та препаран- | па да бежим! Не, то се не пристоји! (Док: дија учи, па никад кући, никад Савке своје | она пева, он једнако вири кроз тарабу, и не видети! Само ме је кад и кад поздравила, | преко тарабе немиран.) Ено је! — Ено је! а да тога није било не би ни издржао! — — | Узела је ведро, мора да ће амо по воду. Ала ми се мати обрадовала кад ме је видила! | Не ћу побећи — остаћу, ал опет би боШтоти је мати, тави отрча на пијацу да | ље било, да се привријем, Сакрићу се само приправи бољег ручка Ал како ћу баби на | онако. (Сакрије се за један џбун,) Ала је очи, — Хе, вад како испадне, (Стане код враена! Ху, ала је краена!

бунара.) Боже мој, овде сам се последњи Савка. (Долази са ведром кроз деру на, пут са Савком видео, ту смо се опростили, | бунар, нагла се да зашти воде, све пе. И онда ми је срце необично куцало, ал опет вајући.)

не као сад. Прелетио би, да јевидим, а страх ме Станко. (Најпре са страхом па наједаред је» као да ћу на егзамен изаћи, (Вири кроз та- | отважно дође јој за леђа и заклопи јој очи.) рабу.) Како јој је башта лепа, та милина је по- Савка. Југ! Ко је тог — Пустите ме! гледати, а то све она сама својим ручицама, Станко. (Променутим гласом!) Ја сам. ради, — а сад нема ни мене, да јој бар плевити (Наставиће се.)

а у