Позориште

РАИ И 8 АРНО падао У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 13 ФЕБРУАРА 1372. ----=1 о РЕ па Ц__ | = ГОДИНА |. Пиј Л МИ ћ, » оур ~ и УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, ИВЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА ПРЕКО НЕДЕЉЕ, — стоји ЗА нови сад 40, А НА 0ТРАНУ 60 НОВЧИЋА МЕСЕЧНО. —

ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 и 30 нов. за ЖИГ СВАКИ ПУТ.

И ХО А

(Наставак.)

Савка. Али к02

Станко. Ја, «

Савка, Не знам ја, ко је то ја,

Станко, Ако погодиш, пољуби ћу те, ако не погодиш мораш ме пољубити, Дед сад!

Савка. А, то код нас није обичај!

Станко. Штета, јер то је врло леп обичај, треба да га и ви примите; — виш овако! (Пољуби је, па јој пусти очи),

Савка. Јао, ко је то видио!

Станко. Није нико видио! Ал, не марим ма цео свет гледао, кад Станко евоју Савку пољуби, и то после дуге три године први пут,

Савка. (Зачуђена и радосна.) Станко 2!

Станко, Јесте, ја, са мисли и персоном,

Савка, (Још не може да верује.) Станко!

Станко. Та ја сам, ја, Станко Динарић, свршени препаранад, данас сутра учитељ, т, ј. ако је и теби по вољи,

Савка. Станко, ко би се теби надао!

ја оставити малу малену Савчицу, а наћи оваку девојку. Сад ми је чисто срамота, што сам те пољубио, Чисто би искао натраг, Савка. (Несташно.) Е, одлетилоје већ, Станко, Савка, радујеш ли ми сез Савка. А што ме тако питаш, та јати нисам род. Станко. Ат ја се радујем! — Седи, Џавка, мало, ја би ти много приповедао, Хеј, три године дана по том дерном Сом-

| ДИ

Станко. А ко би се томе надао, да ћу

бору, већ ми се дотужало! Што год има девојака то није ни једна ни налик на тебе,

Савка. Мора да ви их јако мотрио кад их све знаш»

Станко, Е, мотрио беса, само "сам гдедао, је ли воја на тебе налик, па кад није била, окренуо сам главу, да их више не видим, Ху, па знаш како сам кући дошао (Удара ве по ногама.) Ево, жељезнице, ајзнбан, дико! Еј, кубура је то била: отац ми пише, да ни пошто кући не долазим, он ће сам по мене доћи, — а мати ми пите, ако икако могу, да бе ових дана у Футогу створим; јер ће, веди, бирати учитеља па не фали. И попа је обећао, и кнез је потврдио, само ако оћу, да ће место учитељеко моје бити. Помнели вамо, шта ћу вад да радим! Мерио сам оба писма, бабино у једну руку а материно у другу, да видим које ће претегнути, ал бадава обадва су једнако тешка била; ни у једноме новаца, док нисам на материно писмо метнуо овај прстен, — познајеш ли га» — е онда је тако претегло, чак до земље, Онда већ нисам ни на шта мисло, већ штап у руке, пртљаг на леђа, јер новаца баба не шаље, па, све певајући, ето ме до Футога дођох, — Ал баби не знам како ћу на очи изаћи! Шта ћу њему да рекнем, — јер знаш да је чудан светац. Бога ти, је ли још онакав какав је био

(Наставиће се.)