Позориште

ДИ

благодат, кад изиђе какав шаљивчина те истресе | о љубави и о браку пуну врећу реализма попред | њих на позорници И може ли се рећи, да та лака странка глумачке вештине нема своје цели у душевном животу човечијем, или свога ефекта у мислиочевој души. Има писаца, који, као Шекспир, слажу у складној хармонији обе врсте глумачких ефеката, који иза сваке идеалне сцене, која нас скроз потресе, пружа по један залогај шаљиве реалштине и само површни гледалац може у томе превидети праву дел пишчеву:; мислилац, у томе већ осећа те- | нија, коме је цела област човечанскот осећања, светла пред очима. :

| | Ви видите да ја доста озбиљно мислим о тим шалама и лакрдијама на позорници. (8 овога гледишта не може се осудити ни једна лакрдија, осим ако деморалише; не може, што свака пониче из здраве замисли. а где тога није, где се место правог | хумора, који пониче из реалног погледа на светска збића, писац размеће вицастим доскочицама, а оста“ вив замисао у сухопарној збиљи, промаши. прави ефекат — ех, ту ваља помислити. да је наш Стерија зе „књижевним ливадама“ препоручио — храну. | (во последње што рекох може се тицати само прве лакрдије „А ртаксеркееса“ коју увршћујемо у ред оних гљива, што расту на позорницама не-

· мачким, По није лакрдија, то је будалаштина. Је-

дан матор муж бесни на позорници не за то што | је био тако малоуман да узме младу жену, него | што ова баца очи на млађе — о противноме писац | бар пас није уверио. Кулминација радње састоји | се у томе, што се жена клади с мужем да ће га обманути. Нисмо кадри да оценимо, ко је добио опкладу, — то нам је писац ваљда из правних побуда | остао дужан обзнанити, — али ми му никако нисмо | захвални за ту деликатесу, која нас оставља уне- | извесности. — — А од куд, за што тај Артакеерксес | у комаду; Ми смо пуно захвални писцу. што нас је | поштедео 6 азијатским династијама, јер тога зеља | имамо доста иу Јевропи, Писцу је потребовало једно бомбастично име страно, да га метне у уста младоме гљумшу, који преобучен као персијски пророк учи љубоморног мужа две речи — кад рекне једну, он је невидљив и може по вољи стражарити над својом ђаволастом женом; а рекне ли другу, он постаје видљив, а та друга је — Артаксеркесес. Велика би корист била за позоришну књижевност, да је сујеверни писац сам изрекао ону другу, кад је полазио да преда своје дело позоришној управи својој. А г. Рајковићу, који је чак посрбио ово деоце (опет посрбио!) велимо, да добар глумац не мора баш бити и добар критичар.

Са свим другачије стоји с комадићем енглеског порекла, који се зове „Савет гратис.“ Албионска чеда имају већ од куће добар култус мозга,

премда тдешто и на рачун српа. бавет гратис је скроз интелектуална шала; у њему је шаљиво само унутарње делање. дамисао је озбиљна, јер учи да није пробитачно саветовати и кад други траже од нас савета. Дамо ли људма савета, каквога они

желе, па не испадне добро по њих, они се срде |

на саветнике; саветујемо ли их по нашем уверењу, без обзира на њихове жеље, они се срде,тшто се наши савети не подударају с њиховим захтевима. Ми држимо да је то спорна максима, али ми смо захвални интелектуалном Еиглезу ако нас, и на рачун наших осећаја, својом тшталом побуђује на размишшљање. Спољно делање, о коме већ наговестисмо да је озбиљно, показује нам једну пријатну групу Фамилијарну, у којој је свако лице карактер — пуританески. Али баш с овим карактерима, имуним гравитетне збиље, хтео је писац да доведе у супротност наше назоре и осећаје, и слатко смејање публике увериће га свакад, да је то постигао, а ми му не можемо одрећи пошту, што је изнео пред нас једру комику унутарњег делања, дакле ону праву комику, којом нас чарају класици свакога доба, комику, која презире шљоке, харлекине и пијерото за то, што је у њојзи изнесен стваран живот онакав какав је одиста — смешан.

На крају представе, али по својој вредности сродно овоме другоме делу, стоји једно наше, а то је „Француско-пруски рат.“ Рекли смо једном већ,

| да се г. К. Триековић у својим позоришним делима

маша за наш живот, 'То није по себи благодарно подузеће. Ими, п ако нисмо Бнглези, нерадо слушамо с позорнице савете, који се не слажу с нашим захтевима, а најрадије се срдимо кад се ти савети дијаметрално сударају с нашима жељама. Али ми рекосмо већ негде, да ваља нашем писцу доследно заступати једну тенденцију. која друштву може донети само корист а њему пошту, тенденпију, које се потреба тако јасно истиче у унутар њем животу нашега друштва. Јер тај живот наш има као и свугде својих слабости, мана па и својих порока. Ми мислимо, као и наш млади писац, да је приличније за свесно друштво поправљати те мане складном комиком на позорници, него законских мерама из којега год „надлежателства;“ приличније што се овде човек појављује као самоопредељајно створење, које се властитом вољом својом поправља и усавршава, а не као пасивна машина, коју као неку лутку окрећу „наредбе,“ што не трпе дуго резоновање. ИМ г. Триековић латио се комике да исмеје претеране и непозвате политичаре паше и служи му на част, што није ту комику тражио У —_ шељокама или разнобојним ногавицама. (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.