Позориште

остати. Ја бежим из вратима и насрнувши побегне натраг.)

Стева (улети у собу). Грох и пакао! Нигде их нема! Свуд сам их тражио, ал све бадава! Побегоше! дна, моја Мара, коју толико волим, мене срамно остави ! Та то је да човек искочи из коже, да полуди! (дпази бофку). Шта ти ту радиш»

Софка. Ништа! Идем одмах!

ове куће! (Потрчи на Стеву древне и

1626 =>

| Стева. Куд идеш» Ваљда за њом, за | мојом женом 2

| Софка. Да, господине !

| Стева. Дакле ти знаш, где је моја жена | Говори, брзо говори, јер ћу те сад емлавити, | Софка. Немојте, милостиви господине, | све ћу казати!

| Стева. Говори; где је госпоја 2

њ Софка. Где је сада, то не знам, | је мало час била овде!

ал

(Наставиће се.)

МЛАДОСТ ДОСИТИЈА. ОБРАДОВИЋА.

(Наставак.)

Добри отац Антоније! Био је крџа, ма- | уве- |

зало, вице-кувар, војник, па кад се рио да није ни зашто, он се покалуђери, дд ових безаздених елугу божијих, којима је најпаметнија реч: „Живио отац игуман“, јако контрастује отац Василије, који С ЕЊИгом у руци крај стола држи духовна „чтенија“, од световних „збитија“ његовог брата по духу. Отац Василије је чист монах, — он је оличена хијерархијска амбиција, који назире прави значај свота сталежа, човек, који је и кадар и вољан да ее дохвати старешинекот „жезла“ па било то каквим му драго средствима, јер је довољно изучен дане би познавао начело своје западне браће

по Христу: да цел освештава свако средство, |

Василије је сушта противност оној духовној животињи, што тако непријатно илуструје монашки еталеж, али је и он у етвари још непријатнија илустрација тога сталежа, и ми бисмо подругљиво ако не гњевно овренули своју гдаву од оваких несланих и пре-

сланих заступника свете вере христове, да |

нам писац није изнео у игумну створење в човечијим атрибутима. Игуман Тодор је човеку духовној „ризи“; човек истина ограничен, али у основу поштен, У њему ће наћи гледалац мерило за осталу браћу, који су чисти духовници из уверења, само с том разликом, што је код једних то уве-

ади као. што. видимо не затвора уши |

рење продукт транеценденталне Филозофије, код других повледица ваздан празног же| лудца. Кад ве Димитрије нађе у овом волу, природно ће прионути игумну и тај игуман прима га на крају друге радње одиста ва „ђака“, пошто му овај обећа свечано, | да се не ће смејати кад чује како он чита, Млади се Димитрије успео на врхунац своје | жеље, — пред њиме је отворена књижница — да богме духовна, и читав век. Млади исеушениг пустио се целим напором млађане енергије евоје у валовито море мисли чисто епиритуалистичких мисли, које уче гледати спокојно како се тело дави у асцетизму, и које јадну материју заваркивају маштанијама вечите награде у оном надчулном ввету, што та новозаветни тумачи « тако живим бојама умедоше нацртати правоверном свету. Млади духовни.заневењак већ подлеже бурном протесту своје материје, он нада у сред пустиње од глади, кад му пивац шаље упомоћ рационализам у виду лепе шумареве „девојке“ Маре. дамагљеним чулима димитријевим ово се: девојче приказује као анђео хранитељ, и он прима од ње храну и напитак; али мине замерамо нахрањеном и напојеном пуестињаву, што се примиче поверљиво девојци и онда, ад га ова већ увери, да је Мара, | тумарева ећи, од меса и крви, а не анђео. | Димитрије почиње ехватати, да има анђела

08 /