Позориште

. драматик, да би нас сачувао од умора, који

6 малим уметцима све би се то могло постићи а да се не мења читав склоп драме, само би неке појаве ваљало вератити, неке са евим изоставити. Према драмском песништву, које с пуним једрима плови по валовитом мору људских осећања, историја се гмиже пужевљевим ходом, — ве тога ће

долази иза гмизања за историјом на позорници, б неколико црта обележити читав низ догађаја, ако они стоје у узрочној свези

с драматским делом. Тако би ми, примера ради, да се дело одпочиње у манастиру, |

могли врло добро замислити младог Димитрија у радионици, а да га тамо и не гледамо читаве једне радње, да један моменат историјски, или душевно-наравни, може се закачити читав низ прошлих догађаја и то у много лешпем облику него што нам их ређа историописац или кроничар. Тиме ве у драми уједињава време и делање, што по себи већ улепшава грађу драме, а пивац је мимо то створио себи пространије поље за бојиште супротних начела, из којих ће понићи драмски ефекат,

(Наставиће се.)

УМ

ои

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Тамница“), шаљива игра у четири радње, од Р. Бенедикеа, приказивана је 21 марта, Тенденције, која би цео комад провејавала, нема у овоме комаду, већ се само местимице тендециозно износи по гдекоја мана из живота, а и та се прутићем сатире не шиба. Комика у овоме комаду не лежи дакле у исмевању људских мана, већ у нечем другоме, и то: у случају, који произведе забуну, којој се морамо да смејемо од српа. Меру, у којој је слободно употребити случај у драматској игри, са свим је добро познавао писац, те је за то није нил у заплету ни у решавању заплета прекорачио, а што је главно, знао је позајмити елучају такав облик, да и не изгледа случај већ промисао, који казни и награђује. У тој мери слободно је употребити случај, јер н. пр. кад би се у каквој трагедији на каквог зликсвца срушио каменити кили овога убио, то би био случај, који не би био дозвољен да се улотреби; али када би онај каменити кип представљао каквога човека, кога је зликовац убио, онда овај случај изгледа као промисао, који казни, п може се употребити. Шли у овоме случају, да је Семковић само случајно дошао у кућу доктора Небригића, па да су га помели са Небригићем и на 14 дана затворили, то не би било смешно; али знајући ми, да је Семковић дошао са непоштеном намером, изгледа нам његов затвор Каштига и за то му се смејемо. Смејање наше најјаче је у последњој радњи, у којој цела забуна свој вршак поетигне, да се после реши на наше потпуно задовољство.

Представа је у деломе испала добро. Семковић (Недељковић) и др. Небригић (Суботић) надметали су се у живој и округлеј игри. Полексија (Марин-

(„ 8,

ковићка) беше права „плаветна крв.“ Милица (Л. Хаџићева) живи контраст педантнога, званичника и њенога оца Јеврема (Зорића). Марица (Ј. Поповићева) показала је овога пута, да је разноврсна, јер нас је у данашњој улози, која не спада у њену струку, потпуно задовољила, што је наградило бурно тапшање од стране публике. Имамо још да е похвалом споменемо Перишића (Лесковића) и слугу Марка. (Отанчића). КОГ

УМЕТНОСЕ

(Пијанискиња Јованка Стојковићева.) У веома сиромашној уметничкој градини српској пули цветак, који својим мирисом мало да не ће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара, најпре ученица славнога Драјшока, после чувенога пијанисте и компонисте Фрање Листа. Учитељ Лист изјавио се о својој ученици, да је сматра првом пијанискињом данашњега века! Ј. Стојковићева ангажована је за летњу сезону у Лондону, у Хајдпарску, азазимску у Данској и Руској, тде мисли и остати. Ту је скоро давала по један концерат у Пешти и Бечу, и сви листови пишу о њојзи с највећим усхитом. Браћи загрепчанима, од свег срца завидимо, што ће имати прилике, да чују нашу дичну уметницу, јер Ј. Стојковићева, путујући у Трст, наумила је дати у Загребу један концерат. — Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако

уживање у њеној вештини буде за -српство — ва--

брањен плод. — цни.

Издаје управа српског народног позоришта.

Ј) ,