Позориште
ин
за своју вештину и своју глумионицу, Чим једном почне мислити на допадање и пљескање, које хоће да постигне, онда тиме руши живот у свом вештачком свету. Но на жалост како су се почеле многе шаљиве игре а особито отрцане лакрдије гомилама Фабривовати и у храм вештине увађати, | то онда и није никакво чудо што правих !
прави вештак живи само за своју мисао,
а ЈА
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Мати и син“) драма од Ј1. Бирхпфајферке, представљана је 25. марта. Ова је списатељка, позната пашим позоришним полазницима са свога, „Цврчка,“ У овој „матери и сину“ јој догађа се од прилике ово:
Богата удовица ђенералица (Маринковићка) има једног рођеног сина Бруна (Брани) и два пасторка, од којих се један Андрија (Лесковић) баш прстенује с једном богатом девојком, оставив другу, којој беше обећао, да ће је узети, па је морао задовољити са 1000 дуката, које узеде из њему поверене државне благајне. Сад му дође глае, да сутра долази истрага у благајни. Очајање. На то напђе рођени син удовичин, те занесен очајем пасторка своје мајке, обећа, да ће му помоћи. Мајка му је врло строга господарица, ако одма заиште од ње, боји се, да ће га одбити; а треба одма. Одлучи се, да сам узме новце из благајне своје мајке. па да се после извини. Тако и учини, па оде од кућен нема га целога дана. Међу тим пошље мати у благајницу по 2000 дуката, којим оће своја два још неожењена сина да обдари. Благајник јавља да нема новаца, ал се нашао вр од једне мараме. Удовица нареди строгу истрагу, која покаже, даје марама — синевља, брунова. Мати триста чуда, син јогунаст, не ће да се покори, мати га прокуне. Крај прве половине. Друга половина почиње 15 година после прве. Од материне клетве Бруна је нестало, сви мисле да је погинуо. Мати му је оседела, ал' се још држи. Свој дворац продала је скоро неком португалцу, да је више не сећа на прошлост, коју нико не еме да јој спомене, а још мање сина, јој, јер онда је спопадну живе муке. ђенералица има једну сестричину, Селму (Катица Савићева), која је била дете, кад је нестало Бруна, сад је велика и одбија све лросиоце, јер је волела — Бруна. Она се позна са — португалцем, разговара шњим о.Бруну, он је љуби у руку и плаче,
(=
шаљивчина еваким даном све више и више са дасака не стаје, те на послетку заостаје само прост и неотесан лаврдијаш, који вршак славе у томе тражи и налази, да може по вољи онако приказивати, колико му то допушта брзина ногу, језика и кре– вељење,
под КЕ, ГЕРБЕРУ _ Моја Хрваћанин Станчић,
глумац.
УМУ УМ
ВИ >
| По-том се прикаже ђенералици, говори јој о неком свом душевном немиру, она га ублажава, он је не утешан, друштво се разиђе, остане само Селма, да загрли португалца 6 ускликом: Бруно! — Да, то беше Бруно, који се међутим у Америци обогатио. Њему је мило, што га Селма воли, ал' како да ски– не материну клетву. И Селма, и други пасторак удовичин Стеван (Недељковић), и његова „мечка“ вулго жена (Л. Маринковићева) навијају из далека, ал чим јој доведу мисли на вина, она добије грчеве. Кад је већ назрела да је жив, она му поручује по евојој снави, да ће му дати што год оће, само да јој не пређе прага. На то јој дође писмо од оног пасторка, са кога је сина проклела, у ком јој разјасни, за што јој син украде оне дукате. У том уђе и Бруно у собу: „Мати, зар ме не познајеш2!“ — Она окреће леђа, још се малодури; ал' ево је, оеврну се, те загрли спна говорећи: „Праштам ти!“ Бруно се ожени Селмом. . (Свршиће се.)
СО ЉЕЊИ ЈЕ.
(Ењижевно-историјска кафана.) Прокопова каФана у Паризу, која је сад затвора, видела је најславније људе 18-ога века. Ту се састајаху оба Русова, Волтер, Д' Аламбер, Дидро, Кондорсе, ШанФор и готово сви људи, који с неким успехом перо водише. Мармонтел иђаше често тамо, и разговори, што их вођаше са својим пријатељима, не беху баш богобојазни. Како их је свагда прислушкивао по који полипајни штијун, то измиелише неки 060бити језик. У том жаргону душа се звала „тагсођ“ вера „Тауобе,“ слобода „Ттаплебоп,“ бог „топ ајепг де Зета.“ Полицајни агенат, који једног дана. чу, како се о томе „господину де Сену“ зло говори, запита Мармонтела, ко јетај господин, то се тако ружно владао, б којим је он тако незадовољан. Тај је господин,“ одговори Мармонтел, „неки човек, који све види и чује, речју: то је полипајни шпијун.“ Сва секафана на тај одговор грохотом насмејала. — То нас и нехотице опомиње на, неко време у Србији, где је порука: „Купи кћери минђуше“ значила — дођи да чујеш; а „обуј сину
опанке“ — бежи, погинућеш! и тако даље. Хвала „господину де Сену,“ сад је сасвим друкчије! — еони.
Издаје управа српског народног позоришта.