Позориште

ми

Петровић. Па, зар нае да оставиш, твога отна !

Ката, Твоју матер! Та

Поповић, Хоћеш, Васо, да браниш Фрањ њувет

Јеца. Бог да прости!

Марија. Радо полазим! Ваш ће ме благослов свуда пратити, а баш ако какво Франуско тане учини крај моме млађаном животу, (кроз плач) а ви ће те потражити мој гроб и подићи камен са надгробним натписом: Овде лежи Марија, која није трпила Французе!

Ката (кроз плач.) Слатко моје дете! (Мужу.) Томе си све ти крив са твојим проклетим новинама!

Јеца. Тако је! Свему томе су узрок те проклете новине !

Ката. Колико сам ти пута рекла, да се манеш тих проклетих новина, али коме товорим — тлувом,

Јеца. Па зар ја нисам доста говорила, ал' моје рети беху глас у пустињи!

Ката (љутито). Ето ти сада твојих Пруса!

Јеца (исто тако). Ето ти твојих Француза!

Петровић (шета по соби полагано). Хм; хм!

Поповић (исто тако), Хм! Шта велиш» „ _ Петровић. Ја2 Ништа!

Поповић, Хм!

Петровић, Шта, си казао2

Поповић, Ја2 Ништа!

Петровић, двај,,,

Поповић. днај,,.

– Петровић, Ја бих ко рекао...

Поповић, И мени се свиди...

Петровић, Да је ова цела ствар од наше деце...

Поповић, Само комедија!

Петровић, Тако је! Него кад ствар добро промотримо,,.

Поповић, И промислимо ,..

Петровић. Није рђава комедија!

Поповић, Напротив, са евим добра!

Петровић. Са свим налик на ону шалу мало пре,

Поповић, Коју смо нас двоје престављали !

Петровић, Па шта сада да радимо2

Поповић, Ја ко велим да се чинимо не– вешти !

Петровић, А ти се иначе не ердиш на мене >

Поповић. Боже сачувај! А ти2

Петровић, Није ми ни на крај памети!

Поповић, А ти ходи овамо! (Полете једно другом и загрле се.) Петровић, Но, Като, шта ви еталаз Поповић. Ти, Јецо, шта звераш 2 Ката, Та ми се управо и нисмо посвађали, Петровић, (базне) А, Прускињо ! Поповић А ти Французу, шта је е вамаг

Милан. | (Који су међу тим клекли) бкло- |

Марија. | пили смо — вечити мир! Петровић. Фала богу, то је сретно прошло,; а од сада не ћу држати ни е ким, Поповић. До само са Србима! Сви. Живили! (дЗавеса пада.)

52 ДИ

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(„Мати и син,.“) (Свршетак.) Кад погледамо на делу ту приповест о матери и сину, пада нам на Ум песник шахова стари Фирдузи у хајновој песми. Њему је шах обрекао неко тисуће „томана,“ да му спева славу породице шахове. Кад песник доврши песму, пошље је шаху и чека „томане“. Било је

| златни и сребрни томана. „Кад говори лупеж какав 9

томанима, обично мисли сребрне; али кад шах обриче томане, то могу бити само златни“. А кад шах посла томане, томани беху сребрни. Шах је био тврдица, и омануо је песника. Исто тако и наша, заматорјевша, Бирхпфајферка: да нам је мушка глава нацртала какву матер, ми јој не би на сумце веровали;