Позориште

Ј 651

му "208

име

ХАЛ ни

бдије аргуским очима над својим љубимцем. У тој невољи не могу љубавници другачије да се разтоварају него пред кнегињом, а да ова не би опазила шта се збива, мора у ручици лепе Матилде да, ве отворилепеза, што значи: то се. драги, тебе тиче и ако се то товори кнегињи, а љубавник одговара,

својој љубавници играјући се са својом рукавицом. |

То је „рукавица и лепеза.“ Како слушалац зна шта се тиме хоће, разуме се да овај љубавни ма-

невар буди у њему весело расположење. све на |

рачун до ушију заљубљене кнегиње. Да нису око кнегиње сами трутови. ова би шала могла у оно

доба скупо да стане младе љубавнике, али гроф |

Хенрик у свези с Едгаром познаје добро своје људе; међу њима је пријатељстве и погодба,да кнегиња, пође за првога да би овај други дошао до своје љубавнице, па како су оба промућурна, разуме се да на крају поведе свак своју. Лепа одиста замисад. леп и заплет, врло складан сценски распоред, врло пријатан дијалог. Историјски субстрат на, страну, морамо признати да је то једна од најбољих Францеских итара што их имамо у репертоару. Преводилац није узалуд утрошио свој труд.

Али се за пакост наша позоришна дружина узалуд упињала, да нам ово дело прикаже у своме верном облику. За овако Фине дворске призоре, па, још такве, које су окађене париским парфеном, за улоге, које се играју у белим рукавицама, хоће се више. мното више углађености, оне лаке еленганпије, без које комад овога жанра не може имати

· своје праве боје. Зорић је сам убеђен да тога, мо-

рађаше бити, те је у својој марљивости био пре-

терано елегантан, а баш њему би најпре попустили,

јер карактер Данглиров није карактер ветрењасте дворске будале. него озбиљна, крута, охола и занета интригана. Човек, који се у својој занетости маша чак за кнегињину руку, не еме се приказивати као полишинел. Из оте криво схваћене основе, дошла је погрешна мимика скоро у свакој појави. Тако ћемо примера ради навести само ону једну, тде га кнегиња на крају називље његовим правим именом (еметењаком.) Сујетан човек, као што је барон, хоће набусито да се исправи, а будала, клеца. Желили би, да се наши глумци науче питати, кад нису на чисто, како ће из текста да тумаче карактер који приказују. И Брани је убеђен да се улоге у том комаду играју у рукавицама, тако је убеђен. да је обукао рукавицу и онда кад је ваљало држати је у руци, те је тако публици умакла, једна замашна реч, која се тицала Матилде, а не кнегиње.а то је: „Ви сте слободни.“ И ми смо тако слободни рећи Бранију, да нам се тога вечера, више допао као пријатељ Хенриков него као љубавник Матилдин. Овоме нашем даровитом глумцу“ као да не иде од руке тај „курмахерај“ на позор-

ници. А Матилда2 Ех, да је игра К. Савићеве била. тако коректна као тоалета — али не, и ту имамо нешто да приметимо. Још је рано доба године па, се бојимо да ће наша млада глумица захладнети, ако мало више не застре своја плећа. „Жижа“ џстина чини своје да излечи текијавице, али сва: како је боље предулредити болест, него је после лечити. Да, ми хтедосмо о игри говорити. Игра не имађаше довољно живости, као што то приличи оној Матилди, која је изумела шалу ес рукавицом и лепезом. Наше младе глумице као да се боје у својим љубавним улогама, да не ћеју бити довољно „благообразне“, ако се сувише доближе својим љубавницима, ако их где што (т кад не стоји писано) ухвате за руку, погладе по образу, и т. д. Не бојте се, тоспођице! Ми се поносимо с девојачким члановима наше позорнице, али — ми би желели да се поносимо и с нашим љубавницама на позорници. То као да зна Л. Маринковићева, јер она је с те стране добро приказивала нећаку Шарлоту, али дворкињу Шарлоту — та дворкиња није се могла тога вечера додворитн публици боље него што се додворила својој кнегињи, Једна, Маринковићка беше нам то вече налик на оно, што је требала да буде: слаба владарица, горда аристократкиња, нежна љубавница и осетљива жена, Само на крају где се та осетљивост у делу истиче најјаче, онде, где кнегиња сазнаје, ко је вара с лепевом и с рукавицом, не беше нам доста осетљива. Она ревњива девојка, која бесни од саме помисли на неверство њезина љубавника, не може бити доста плаха на очи глед томе издајству. Недељковић је понајбоље извео грофа Хенрика особито у тренутима његове поноситости — али две (па нека буде и три) ласте не праве пролеће. Представа ће пострадати свакад, ако се главни одсепи дела не ниансују јасно, а то се на жалост збило у „рукавици и лепези,“ и за то смо тога вечера иза представе осетили празнину не само у желудцу него иу срцу. , ја

% (Светозар Крестић) досадањи новчар п агенат српеког народног позоришта, оставља народно позориште, коме је девет година послужио верно, поштено и савесно. Наше позориште много губи у њему. Тешко да ће му се наћи заменик, који ће за позориште и за нашу позоришну ствар тако одушевљен бити и за њих тако свесно и савесно радити, као што је то чинио наш „Чика,“ као' што су га звали по целоме Српетву. Ми, жалећи за њим што нас оставља, желимо му добру срећу у његовом новом занимању, и надамо се, да ће им од сада,.у колико узможе, народном позоришту у свему на руку ићи и потпомагати га.

Издаје управа српског народног позоришта.

та

~

У