Позориште

1

Теодора. Врлом пријатељу, Михаило Како 2 пријатељу! Ништа више» Теодора. Тако

Само

Закон хоће, Михаило.

А зар моја жарка љубав Према теби знаде шта је закон Реци: Ко је лету тице означио међу» Ко је до сад писо бурном срцу закон 2 Где је силоносац, кој се сме дрзнути Да каљавом мером означује међу Божијем питомцу, човечијем српуз Где је, реци, где је» Видиш ово срце Када љуби, незна шта је мера, не зна Шта је закон!

Теодора. Не зна2 Онда и не љуби! Михаило. Зар то мени» Теодора. Сваком, који дели срце! Твоје срце није цело твоје, пола Љубави не елужи, Михаило. | Цело, кунем ти се, Цело, што та теби пред Богом поклањам, Теодора. Душа ти је пламном испуњена маштом: Пред Божијим ликом повлони га — Неди. |

Михаило.

Ха!

Теодора. Или ваљда Неда није више жива» | Михаило (горко). | Жива — да — тако је; — али не за мене; | да мене је Неда већ умрла — давна, | Теодора. | Неда, твоја жена , | Михаило. |

Реци боље: енаха

Мога оца. Веруј, кунем ти се Богом: Никад моје срце, до угледа твога МЕЈ Сјајнот лица није осетило љубав, . | | |

Теодора (злобно). А Недаз

Михаило.

0х, Неда! Чуј што срце ово Шрепатити мора, ако га превилиш Да укопа своју прву љубав, Крна, Судба сломи мога оца под ударом Овнаженог српског краља Милутина, Краљ поновит враћа побеђеном опу Круну преотету, ако узме жену Из врпскога двора, Њему шаље ћерку Простог дворанина, ал занаго вешту, Да послужи свога српеког господара; Да потпише савез мојом крвљу. — Мени

| Даше Неду. Не би доста што окаља

Лучка крв дворанке краљеву постељу, Још и вин мораде да зајази горку Судбу свога оца; својом ерећом — (љутито) клети Сине лукавота опа, чуј Урошу Паклени породе: Не ће, веруј не ће Лоза Неманића окитит ве круном Мојих прадедова, докле врела крвца Моју мржњу гоји! (Полагзи) Теодора (брзо). | Куда хиташ тако2 Михаило. Куда» Питаш куда»! Питај муњу Буда! Кад полети трму; питај олујину Кад угледа једро, где јој смета лету:

| Куда» Идем —

Теодора,

ј Идеш» Иди те уконај Твоју Теодору. Михаило (нежно). Ти ме љубиш, је лиз Ох, срце ми каже, да ме љубиш, Не ћу Оно да укопам ву чим и ја живим. Идем само Неду да уклоним е пута. (Полази) Теодора. Стани! Узаврела твоја крвца боље Нека мени служи, Жар је цвет љубави; Умном делу жар је отров, Михаило! Ти ме љубиш: свет је наша имовина, А уздарје небо са свим мидинама, Михаило (грли је). Ја те љубим ко што цветак своју росу Љуби; ко што анђо евоје небо љуби Ја те љубим! М Теодора. То је моме срцу доста Које већ одавна овај часак снева, Љуби! Ово ерце уме и највећу