Позориште

Леонтас, вођа Поевланичке пратње, проси у краљице Милост да га прими —

Неда (запишљено.) Леснтае — Леонлае ! Мислим да сам негде ово име чула!

Да, јест од Уроша, (На глас), Нека уђе: Ш. ПОЈАВА, Леонтае и Неда. Леонтас. Госпођо !

Царски налог, да предводим пратњу Грчког посланика, неснован би за ме Био да ме није надежда питала

Видети љубљену, бугарску краљицу,

Неда (клања се.) Вите пута, знадем, брат ми спомињаше Твоје име. Леонтас, Тада и вудбу ми ваљда Прећутао није, Неда. Ко ве дружи ве бедом, Тај за доидући живот купи благо,

Леонтас, Ал је ово благо теже од олова: Под таким теретом наша душа стење, Тело влеца, док се не еломије —

Неда.

Творац

Само оног кара, кога љуби. Нек ти Бедна прошлост мога милог брата снажи Тврду веру; нве ти његова весела Данашњоет челичи поуздање, да Бог Из тих наших мука, пре а после, гради Тврди темељ нашој срећи,

Леонтас. Ја не могу На Бога роптати: Бог је љубав! Моје Јаде саковаше људи! Неда. далуд људско Лаковеретво енива, да то чинит може! Дов надежда снажи душу страдалника, Дотле и јад бежи; само кад се наша Безнадежност згњезди у пучину ерца Тада тек почиње црни јад да влада, Леонтас. АЛИ да што дрека рука бедног створа руши

Божанетвене зграде свота творца; за што Кида немилице оне нежне струне

У богатом ерцу, које у додиру

ба чистом природом тако дивно, тако Божанствено јече2!

Неда.

Ко би сјајно сунце Мого љубит, да га црна поноћ није Негда застрашила 2 Што светлији жижав, Све је сенка мрча, Немој још уз беду Да сносиш неправду. Један човек није Цело људство, па и велеможац да је! Да му служе вољи све мишице светске далуд се упиње, да уклони оном Страдалнику срећу, коме божја рука Са висине неба награду подноси,

Леонтас,

Врле душе вамо за то диту, да нас Са утехом уче сновити несреће,

Ко што блага роса впареноме пветку Нови живот даје; ко што за тишином Свежи ветрић буди једра новом лету: Тако твоја речца за живот, за дело Моје ерце буди,

Неда. То је твоја дика Што ти срце- прима утеху, коју ти | Саучешће моје евеердно дарива,

| Леоснтас (за себе,)

! Кравна душо! Стрепим кал помислим само | Каква судба тебе с часа на чав вреба, (На глас) | Саучешће твоје; краљице, извире

Из весела срца, што у врећи плива!

Ти ви срећна је ли2

Неда. Чудно питаш. Јевам! Желела би вамо, да је с сваким делим Који није, Леонтас. Ако једном ти искусит, Да голема срећа није одвећ стална; Ако твоје срце под ударом црне | Судбине пропишти — Неда (ведро). Стани, ја те тешим, А ти мене платшиш, Пријатељи наши да нав радо етрепе: видим и ти ви ми Пријатељ, ( Даје му руку). Небој се, имам сина, то је Довољно за матер да је срећна,