Позориште
(=
“
6 ми“ Ва 5
ма Ма За | У
~ с а ~
Трагедија у 5 чинова, с певањем,
Дужде. Та знам, пријане, знам и верујем, Далеко се, и до нас, рашчула Лепота младот Црнојевића,
Иво.
у Млецима је био Максим мој, Тек месец дана дома како је,
Дужде. у Млецима» Па ја да не знам ништ ! Ни ти га, ђорђе, нигде не виде»
Ђорђе. Прногораца беше више ту.
Иво. Да га је видо млади Дуждевић, Не би та смето е ума никада, Јер није такав лик за заборав! Уговорен је дакле уговор: Пет хиљада ми дајеш војске ти На немачког ћесара у помоћ, А теби ја педесет галија На Турчина, на нашег душмана, • Ал хиљада ће, велиш, доћи сад У еватове: е мила ми је вест, Од пет хиљада може бити шест!
Иво. Весеље чека моје сватове, Не крвави се које мени гост! Не дам да буде мојим сватима (ватовско вино причест последња ! Ал хиљаду ћу другу дати ја, Ако ми даш још десет галија!
Дужде. Шта мислиш, Иво, десет галија! Џебана свупа, скупа опрема !
Иво.
Шта мислиш, Дужде, тисућ громова! А свуп је живот, скупа, Дужде, Крв!
Дужде. Па нека, хајд, нек буде тако, во! Нет тако буде уговорено! И до се месец е нова испуви, | Нет С испуне и моји дворови (ватова наших светлим звездама И зетом мојим, сјајним месецом!
МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ.
написао др. Лаза Костић, за позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића. (Наставак.)
И (о нерви == == == пау
Ђорђе, : Зар тако брго, бабо, тако варг А други месец тек је утек о, Од како сувде зађе брату мом, Што брату мом, ад првом сунцу твом ! За срећу сестрину пе марим ја, Колико жалим брата старија!
Дужде. Ко одвећ жали, тај нек сахрани Најмилије покојниково све! Ако је дакле мила жалост та Покојном сиву мом, сахрани је, Ако му није мила, — не треба!
Ђорђе. Твоја му дакле жалост не треба! Ил ако треба, сахрањена јег Да зна синовља душа блажена, Како је отац прежалити зна!
Дужде.,
Да зна синовља душа блажена, Да она смета добру нашему, Спасењу можда целе државе: Блаженство би јој рајско омрвло! Па ако не ћеш да те омрзнем, Претрпи се, па Бути, сад, ни реч! Опрости, притко, прости, Иване, Што сам се б овим заговорио! Заелепила та братске емрти ноћ, Па сестре своје данак не види, Што сестре своје, ад и свију нас,
| Иво, Занато ве ћеш, пријатељу мој, Занато не ћеш сина прежалит', Да угодиш родбини новијој. Шест хиљада јунака подић Ћу Под оружјем, под сјајном опремом, Нек пришти мојој славу освоје; А на тај бојни калпак повосит Приковаћу небојшту челенку, Јер војводу ћу дати чети тој Баш сина мога, мога Максима,
Дужде. Немој, пријаве, немој Иване, Да оштетимо мио живот тај: Имамо и ми мудрих војвода!
МР ЕВШИ