Позориште

(Р“

би требало жалити никаквих жртава само да бисмо је могли на ново задобити нашем позоришту.

% (Народно позориште у Загребу.) 5. децембра о. г. приказивана је у Загребу први пут „Јелисавета СОоарезова“ или „Сестра“ Тереза,“ драма у 5 чинова, од В. Камолетија. Ова је драма у толико необична, што јој радња захвата у самоћу манастирских зидова, а у толико саблажњива, у колико може саблажњиво бити то, што је калуђерица за време своје младости постала мати. Иначе могао би је и сваки калуђер гледати, а да не мора попрвенети. Драматичне вредности комад тај нема. Много којешта није у њему мотивовано, али су му призори другога, трећега и четвртога чина пуни ефекта, те се живо хватају срца. Представа је испала у целоме добро.

% (Мурад Ефендија), потурчени Хрват Вернер из Поповца, од дужег времена турски консуо у Темишвару, написао је опет ваљану драму на немачком језику под именом „Тез де Сазто.“ Та је драма ових дана приказивана први пут у Темишвару и јако се допала. Исти писац написао је и „Селима 1“, трагедију, која се лане и на дворском 1030: ришту у Бечу представљала, па је стекла хвален признања и у критичара бечких.

МУ ов И КА.

% (Драгомир Кранчевић.) На трећем Ффилхармоничном концерту у Бечу свирао је ових дана и наш вештак на виолини Драгомир Кранчевић један споров концерат за виолину (6.). Бечки листови хвале Кранчевића, да је потпуно схватио и извео тај споров концерат, а одсвирао га је енергичном техником. Још би му се ваљало усавршити у томе, да му звуди, што их тако вешто мами из виолине, буду што пунији и што округлији.

Стин Си

% (За дукат се удала.) У некој варошици у Срему живела је нека сиромашна, али веома лепа удовица. Тој се удовици допадне неки удовац, трговац из исте варошице, 2 и њему удовица, ал јест, како ћеш помоћи: она сиромашна а он богат. Ал' женска је глава досетљива, особито кад се ради о удадби. Све јој је имање било златан дукат. Хајд, дакле да себи помогне њиме. Једно јутро оде тр-

товцу удовцу, промене дукат, купи за добијене.

новце — опет дукал, па тако удри код њега, мењај исти дукат неколико месеца сваки други трећи дан. Трговца удовца намами на послетку злато, те:ти онзапроси и испроси токор се и богату удовицу. Кад је после видео да је насео, а он ти. удри, па теши самог себе: „Кад је моја жена мене искусна трговца тако лепо преварила, а да како неће моје

| муштерије,

Боје су КУД и камо невештије од

мене.“

ЖИВ о Пи 0

“ (Стеван Батори) је нова слика, коју је израдио Матејко. Тај пољски сликар један је од првих сликара у Европи. Особито је на глас изашао евојом сликом, којом приказује пропаст Пољске. Немци јако жале, што се такав ум ограничио само на своју домовину, и што не узима предмете из повеенице целога света. Али управо у томе и лежи извор његове снаге. Да Матејко неје остао син свога народа, ко зна, би ли се икада пробудило толико сликарско одушевљење у њему. Нова његова слика, која, је сада изложена у Џешти, има наслов Стеван Батори. Матејко је особито сретан у томе, што уме пронаћи ведике и важне тренутке у повесници свога народа. Пре тога насликао је несрећу Пољске, сада нам показује њезину славу. Батори беше добар јунак, поновит, одлучан; у његово пак време била је Пољска једна од најсилнијих држава на северу европском. Слика матејкова приказује нам то, како пред Баторијем стојируско послаништво. Послапике руске предводи Ципријан ; владика по лоцки, и нуди Баторију леба и соли и златни кључ у знак помирења. По околици лежи снег, тле је покривено кожама и заставама, а призор се догађа под лепим шатором. Слика се дели у две половине; на једној су Пољаци и краљ им -Батори, поносан, одлучан вољом, достојанствен ; на другој је половици прво неугодна слика исусовца Пошевина ; 84, њим су руски посланици, једни клече, други вребају, трећи леже на тлу пред силним краљем. На лицу пољских племића види се,.да им неје по вољи ово склапање мира, особито је то неповољно умноме канцелару пољском Замојском. У тој се слици верно огледа тадашња јака Пољска ињено стање. Стручњаци веле, да је Матејко овом сликом показао велики напредак. У пређашњим својим сликама 0ос0бито је пажљиво и красно сликао узгредне ствари као што су: свила, злато, драго камење, и то тако, да' су сву нажњу привлачили на себе, а на главну ствар једвасе и помишљало. У Стевану Баторију нема више тога. Красно је, истина, и ту израђена свила, злато и драго камење, али не сметају више, јер не говоре, него ћуте. И колорит, некад и одвише сјајан у матејковим сликама, “овде је са свим уместан, стоји у складности са целипом, па има још мтакав чар, као што се то налази само у сликама најбољих талијанскии сликара. Ко да се од пас не зарадује, кад види до какве је славе и знаменитости дошао у целоме свету словенски сликар! Живео нам дуго наш Матејко себи на част, а целом еловенству на дику и понос!

Издаје управа српског народног позоришта.