Позориште

|“ 351 Главни посао његовог стрица састоји се дакле у | бују мушких љубавница, које су још за пакост, изу-

томе, да се поравнају оба парничара, јер тада по себи пада препрека, која лучи љубавника од његове љубавнице Милице. Али наш је љубавник великодушан ; он хоће да се тим поравнањем и његов пријатељ Стеван, Симин син, дође до своје љубавнице, Катице, рођене сестре Миличине. Игра нам даклејош испрва обриче двоструку женидбу. Нона Пурило, будући доколан, а и вољан да помогне своме синовцу у невољи, лати се пријатне мисије да помири оба ћурковића: али, будући слабе памети, заборави док изађе на улицу, све што му је синовац о тој ствари разложио, те поремети лица и ствари и начини праву збрку. Из тога поремећаја, извире заплет овога дела и то у другом чину, јер први само казује слушаоцу збаби5 дио целе ове ствари. Али ту баш угледасмо умешност нашег писца у веселој итри, што је умео првим, по себи

сухопарним чином , који треба да исприча слуша- |

опу више него што малени комад подноси, да повуче пажњу публике и даје одржи до краја првог чина. Ту је једна глумица, која се препоручује младом Пурилу да је за љубавницу (на позорници) препоручи;ту је један „свршени“ богослов, који би желио да га млади адвокат протежира да дође до „рукополаганија;“ ту је једна не одвећ млада тетка обеју љубавница, која походи Пурила (млађег) на крају првог чина, п која је у великој забуни, кад се котод појави, бојећи се. да „свет“ не расчује њезин (бје а Т6је, и ако она целу ситуацију схвата само с идеалне стране. На послетку ту је један млад трговац из Славоније који тражи адвокатову протекцију, да дође до „сина“ (сена) што га ћурковић има у изобиљу. Ове особе су за писца само стафажа, за гледаопа пријатан зачин у првом акту, а за љубавнике велика досада, јер млади људи не воле да мисле на што друго, кад су заљубљени, до на своју љубав. да то млади Пурило предаје све те „комисије“ своме стрипу и тиме се изазове поменута збрка. Јер и ако стриц Пурило носи своје памтење у бележници, он бележи само имена, почем бе узда у своје памтење. („оОх. ја добро пам-

тим!“) да ће га у згодно време потсетити на ствађр, |

која је скопчана с тим именима, Али за пакост, памтење га изневери. Старији ћурковић још више се његовом неудесном интервенцијом разгњеви, млади Шурило добија стричевим заузимањем место Милице, коју хоће. Катипу коју неће. За то мора Милица на заборавног стрица препоруку да пође за младог славонског трговца који тражи „сина“, а, не жене, јер је има код куће. Драматичка љубавнипа за коју се заузео услужни стрика, добија од, консисторије индорзат, да нема закона по ком би

се могле глумице зађаконити, а: млади кандидат | |

парохије од управе нар. нозоришта, да не потре- |

чиле богословију. И једва у последњој сцени реши се" та цела збрка заузимањем самих странака, у присуству зачуђенот стрица и грохотом смејуће се публике. ћурковић се насмеје као Карло ХАТ. у последњој сцени и тај осмејак инсценира оно остало, што на крају дела задовољава публику.

Наслов „Ни бригеша“ узео је писац од стрица Шурила, који га у свакој прилици употребљује, кад му околина посумња, да је добро упамтио. Мислимо , да би се тај наслов могао заменити згоднијим, јер он нам обриче небригу, Флегму, а ми налазимо у делу са свим нешто друго.

Шело дело, као што видимо, нема друге тенденције, до те, да забави и расвесели публику за једно вече. Писац је њиме постигао што је желио, јер публика ће свакад у најбољем расположењу дочекати крај. Сама замисао по томе не може нас даље занимати. и слушалац кад дочека крај и изађе из позоришта, мислиће већ на друге ствари. Али у толико више занима ће га док гледа и слуша. Финоћа у заплету и у ситуацији, Писац је узео за обрасце Молијера и Голдонија. Први му је дао оштру сатиру. којом сузбија на позорници личне слабости појединих карактера, други лак заплет и елетантан хумор, који нас јако привлачи. Онај уш рто дио са шештром потсетио је нас на Коцебуа, а како тај рад више нагиње на, расејаност него на слабо памтење, тоби без уштрба за цело дело мотао изостати. Међутим и ако се у делу види студија поменутих писаца; ипак је наш писац у њему дао рачуна и модарној шаљивој игри; јер ту није као у делима старих шаљиваца једна особа и покретач рада и радник уједно, а остале саме бледе сенке около њега, које се губе као звезде кад се појави сунце, него ту свака за се ради, а уједно колорира складно рад главне особе. 6 тога ће мислимо да се не варамо — и ово дело трифковићево одржати достојно место у нашем репертоару.

Представа је испала у целини доста заокругло, али да би се могло рећи добро, ваље нам узети на, око карактер старијег Пурила. А то ћемо учинити првом приликом, да би тиме дали нашим представљачима неке митове како би га ваљало изводити у појединостима. М.

« Ред позоришних представа морао се променити због болести и поболевања чланова. Тако су у среду 18 децембра у место „Ни бригеша“ давана ова два комада „Љубав иије шала“ п „Да је мени лећи па умрети,“ у суботу 16. дец. приказиваће се у место „Доне Дијане“ „Муж у клопци“ први пут и „Пркос.“ а 'у недељу 17. децембра у место „Војничког бегунца“ „Цар Петар велики као лађар“ и „Артаксерксес.“

Издаје управа српског «ародног позоришта,