Позориште
Ка
У. сред му срца живот грда већ,
А ја се у свом чамцу љуљушкам,
Оемејвујем се на дно језеру
И ловим бисер, ловим драги кам,
А пода мном ми побрат издише!
Та ја сам хуља, пеето бездушно !
Угурсуз ја сам, невера сам ја!
И више још, још више него то, 3
Та ја сам Милош — ја сам — ја сам, ја! (Улази Анђелија, Максим се скрије за ступ.)
Анђелија.
Промено ми се чудном променом :
То исто сунце, ал је други зрак,
Те исте очи, иста уста та,
Алт онај поглед камо милостив,
Што немилице душу сажиже
Навлажујућ је с нова пољупцем!
Тог нема више, — нема, — прође све!
дар тако мутан дано 0х, Максиме!
Максим.
Сињора 2 ћ Анђелија. Ви ете, драги девере» | Помови мени, ако вере знаш, Што рувгу моју њоме поведе У руци носећ веру војна мог; "Та ти ви моме драгом побратим, И ти ћеш знати што га промени, Показаћеш ми преходницу ту, По војеј ћу се знати водити У тамној ноћи туге војна мог, Ти не слушаш 2 (Загрли гај Ох, влатки девере! Разумеш ли ме2 Максим. дботом разуме! (Загрли је жестоко-и пољуби је; Анђелија цикне) Иво (нагло улази, за њим Дуждевић с голим мачем у руци). ј Иво. | Ко виче то, ко цивну девере» Максим.
(. клизав чанак свата каквог нож! (За себе.)
Жестине моје бритка оштрица | 0 срца њена глатку клизавост!
|
Иво (изводи Максима за руку). |
Не буни ми се, будан да ви ми, | Јер тешко јави иза таког ена!
(Жагор иза сцене; Иво говори у кантонаду) |
Не буни евате, дужде, свуд је мир! | (Дуждевићу.). |
7
Па и ти, пришко, ходи за нама, Доведи сестру међу сватове, Џа испуни те празне корице, Нахрани их; весељу биће жа' Да остане ненасићено шта,
= (Оде с Максимом.) Дуждевић (тура мач у корице).
Ненавићен је, да, ненасићен !
Ја оклевам, још он опомиње!
Филета, мишљах, даје смртан знав,
А оно само јалов беше циЕ!
Једанпут само верни друже још
Искочи ми из уске тамнице,
| Ненасићен се не ћеш враћати!
Шта снева нева2 Хајд весели се, Веседсе селе, ал и сели се!
(Оде е Анђелијом).
НОЈАВА ДРУРА.
(Сумрачан коридор ; Филета долази, једном руком води Милоша, а другом држи нож.)
Милош. _
| Ни стопе даље не ћу крочити!
Окани ме се, ил исповеди, Изреци нагон што те наведе Младожењу од младе растављат, По одајама водати га тим, Неразборитим, кобним говором
| И ладне руке тиском жестоњим
У мирној души будећи му страх!
Филета. _ Још мало само за мном јуначе ! (За себе.)
| Шред сликом светом покојнивовом,
Нек падне жртва, верне освете! (Гласно.) Још мало само, не стој, молим те, Тако ти среће дана данашњег, Анђелијина прва пољупца
И љубави ти тајне наслађе!
Милош. Ја не идем, бадава преклињеш, Облагајући влашћу речитом Чудноватости своје зимогроз, Ја не идем!
Филета.
Не помаже ти сласт» Тако ти, дале, она тешка крв, Што икад крвни проли невером На страшном вуду образ прелила, И мржње моје узимајућ реч Сведочила — — ·