Позориште

далље У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 26. ДЕЦЕМБРА 1872. ===

ара 4 ГОДИНА 1, о“

~“

ПОЗОРИШТЕ 49 ти 1 Ко по је

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Милош.

Чудновато чељаде занста, Сукобиште од страсти жестоких !

. К'о ив облака кад би суно гром, | Што у по лета сав се растопи, Па дрво, што га у маљ не смлави, Љубавним жаром меко загрли. Растужила ме; да л сам дрво јаг (свести се, Филето, прени се,

А чаша вина оправиће те; Полако само, хајде, хајде, хајд !

(Подржавајући Филету оде полако шњоме.)

ПОЈАВА ТРЕЋА. (Сликарница у дуждевом двору.)

Максим (сматра слике и говори:)

Красота ! Дивно! Маре и Венера! Еракле, Кентаур, Дејанира, крв! Па то вештина» То зар елава таз Божанственога дара пеленом Повијати срамоту животну» Примамљив рај пред врати паклени, Ил испод пакла одабрани враг Провидљивим стихаром оденут. Је л уметност живота поруга» Па ту ве наћи уздадох зар ја Божанственога души мелема > Бадава! Натраг у свет отрован! На цедило га нисам пити рад, Кад мора бити, чашу на искап! (Пође) Ах ко је овоз Завиди л ми ког Ил опет кака слика небеска, Вештина зар: — Свеједно, невеста !

(бтане за један ступ, улази Анђелија и Милош.)

|

Мр

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА По ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА нови сад 40, А НА СТРАНУ 60 нов. мебично. [ — ВА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ од ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА жиг СВАКИ ПУТ,

МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ.

Трагедија у 5 чинова, с певањем, написао др. Лаза Костић, музика од А. Максимовића.

(Наставак.)

за позорницу удесно А. Хаџић,

во виа

Анђелија. Ев' овде ћеш, ев' овде, Максиме, Запитљиву намирити ми жуд, Тишину ту не узнемирује Сватовске вреве бурни комешај! дх! Не глед тужно тако, не гледај! И пре сам пила ноћцу ока твог, Ај крозањ сјаше срца твога дан! дар прође дан, пресветли данче мој 2 Јер ја тек видим сутон вечера! дар прође дан, ил облак само црн Заклања сунце жељној земљици 2

Милош (за себе),

И право Иво рече, заиста!

Говориће ти, рече, луваво

Времена можда прошла спомињућ'

0 љубави што из потаје би,

() састанцима неким давнашњим, Помишљајућ уплестите у њих; ђаволасте су, рече, Латинке!

Та обмана је само, обмана!

Ал сласт је у њој неодољива

Кад пола у сну некад виде ту,

На јави сад што гледам дивну чар Сањаричар сам ја, сањаричар !

Анђелија.

Не домишљај се тодко, не жал ме, Устежући горчину садању,

Док ја у прошлим снима сладујем; Изреци је, изреци клету реч, Милином што нам ум одузима,

Иг ону другу што узима век,

Иг дуг дај век, ил кратак један нож, Изреци само љубиш ли ме још>