Позориште

-6 ГОДИНА |, +

кал У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 7. ЈАНУАРА 1873.

Бо у ИЕ

8

ПО ИАТА <<о

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Пе БРОЈ 4,

о

А

А ==

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — СтоЈИ ЗА НОВИ САД 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА жиг СВАКИ ПУТ,

=== ——=е бе е=———— —————

ПОЈАВА ТРЕЋА. (Улази Дуждевић и Филета.)

Дуждевић, Филето шта јег Је д ти позлидо 2» По лицу ти је срашно бледило, Грчевит око уста потрзав, СОграховитан у очима ти бол! Оввести се, Филето, држи се! Оввести се, јер освета је ту, Приближује ве часак жељени! Филето! Селе! Гле, на прозор, гле! Ох, види где се крвни спрема сват На полазак; па зар да пође здрав» дар не видиш Филето! Девојко! Шта учини од себе за Бога»

Филета, Вечерав — попи — отров — врло — љут Освети се — освети брата свог, А последњи — већ страстан –– дарак њен Загорчиће му — осветна — ми — сен —

Дуждевић.

Шта» Отров попи, отровницо ти2 Не имаде зар снаге дочекат" Да крвљу спасеш отрован ти век Хајд одлази, издани, падај, мри, Ти никад неви Марка љубила, (Отискује је.) Филета. Крвника му —врв— ни —ка— Мак —еи — ма! (Пада па столицу), Дуждевић. Шта, њега љубиш» Њега љубила 2 Да. л отров даје така лудила» Ил збиља то кривице беше свест Што исповеди страшну издају 2 Говорижено,збори,или мри! (Занане мачем нању.) Филета (пздане).

МАКСИМ ЦРНОЈЕВИЋ,

Трагедија у 5 чинова, с певањем, написао др. Лаза Костић, за позорнкцу удесио А. Хаџић. музика од А. Максимовића.

(Наставак.)

· Што женској речи поверава се!

(Стеновит пропланак у Црној Гори. Десно и лево дижу се стрме горе. У проспекту виде се надалеко жабљачке куде.

Дуждевић, (шеће мач у корице.) Утишај ми се бритки побро мој! Јер овде већ од тебе нема стра, Ил женску сад оплакуј ништавост, Иг вере своје судбу ништаве,

У сваку руку женски то је плач, Јер сув је још о бедру мушки мач!

ПЕТА РАДЊА

ПРВА ПОЈАВА,

Максим Црнојевић долази). Максим.

Висока горо, света помено, Колевка тврдо сенова меканих, Што млади некад негова Ми ВеЕ ; Висока горо, стено вечита, (вамењена српска веро ти, Оведено небо што подупиреш, Да не побије шњега божиј гњев, Непонижена моја сирото, Благодат ми је поздравити те, (Клекне. — Почивка.) Ох, навек да вам осто у вама, Да никад нисам онај позно свет, И брегови где срца имају, Отњевиту из груди својих страст Прекипљујући вукћу у небо! А ја, божаством неодољивим, Страховито за стену прикован, | Над челом гледам, огња кометај | И у њем груди двоје, лица два, | У љубавноме жару стопљена, | Најмилија што беху ерцу мом, Ал једно другом кад се сљубише