Позориште
|
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(„Гушче буковачко“) зове се нов комад, који је, прерађен по Бајару од непознатог писца, приказиван у петак 19. јануара на нашој позорници.
Бајар је овим позоришним делцем својим хтео да обори једну предрасуду, која је у његовој публици љубоко укорењена, а то је: да девојке са села не могу у васпитању да се изједначе с варошанкама, па све да се на њихово васпитање полаже особени труд, другим речма, да су „просте.“ Како је ова предрасуда прешла и у немачко друштво, а отуд у наше, појмљиво је, да је Бајарово дело и за наше прилике згодно и тиме се правда његова појава на нашој позорници. И наше „варошанке,“ као немачке и Француске, гледају на „сељанке“ као на неки нижи род створења, не за то, што би овима последњим недостајало обргзовање ума и срца, јер то зависи од породичне свести пи може се на селу постићи тако исто као у вароши, него што девојке са села нису веште - бонтову,“ што не умеју у салонима тако лепо ла луткају као варошанке. Многа је честита девојка са села због
ове предрасуде презрена од варошана мушког и женског |
пола, и родитељима, који желе да опросте своје дете од таквог непријатног положаја, не остаје ништа друго, него да се пре но што удаду своју девојку у варош, најпре легитумију, да је бар коју годину била у „варошком ин-
ституту.“ ; Писац нам у своме делу нигде не казује даје његова
јунакиња Милева била у таквом институту; он нам само изводи у њојви девојку здраве памети и чиста саучесна срца. и оставља публици да сама пореди ту девојку с онима, што крећу своју памети своје срце по инетитутским правилима. Та упореда, да како, не испада баш похвална за варошанке. али у томе баш прозире злрава, тенденција Бајаровог дела. Мало Ће бити у публици мушкараца, који нису помислили на крају предетаве: мени је милије овакво „гушче“ него онакве „даме“ а у лим речима лежи пела критика овог позоришног дела, Милева је унука спахије Петровића, човека свесна п поштена, који оставља својој унуди да бира себи мужа по својој драгој вољи: тако је обичај на селу. Млад племић Соколовић долази из престолнице у село, да узме девојку, коју не познаје, само на препоруку свога оца. који зна да је девојка имућна: тако је по варошки. Младом женику је испод достојанства, да узме „сељанку,“ он је не ће већ за то што му је намећу, а кад га у једном варошком друштву исмејаше његови познаници, што узима „тушче буковачко“ за жену, он долази по жељи евога оца у село, али не да се допадне девојци, него да употреби свако средство да је одврати од себе. Са зачетком ове улоге његове отпочиње и дело. Соколовић прави чуда по кући његове заручнице, он шиша мајкиног пса, убија дедине патке, и кад дође у визиту, игра се по соби лоште и то под шеширом; он се понаша тако, како ће се што могуће мање допасти честитој породици Петровићевој. И он постизава своју цел, бар код деде и бабе, али девојка види у очима тога разузданог младића „нешто“ што је привлачи. Она себи даје труда да препитоми то
ко
неотесано варошко момче и постизава своју цел у толико, што младић, увиђајући добра својства девојчина, склони се њојзи и обриче јој, да ће се уљудно владати. Међу тим добије Милева случајно од своје другарице писмо Соколовићево, у коме овај њезином брату исповеда цео свој план. Девојче је повређено тим суровим поступком, и одриче се њега баш у оном тренутку, кад овај почиње да увиђа, како нису баш све сељанке „гуске.“ Његова наклоност распирује се до љубави, кад види свога лажног пријатеља Кесерића као просиоца у истој кући, од које је њега одвраћао називајући Милеву „гуштчетом“. Али еад је већ касно: увређена Милева, пружи своју руку лувавом Кесерићу, а Соколовић у очајању мора да подмити поштанског слугу да га изврне и угрува, да би добио прилике још једаншут видити своју љубавцу и с њоме говорити. Операција срећно испадне за руком, Соколовића доносе натраг у Петровићеву кућу и док ве сви разиђу тражећи лекарску помоћ, изјасни се здрав читав Соколовић Милеви, која том приликом сазна лукавство Кесерићево., Како овај још није говорно са девојком, то му се ова, да би му се осветила, појављује у истом облику, у коме је њу хтео да обмане њезин љубавник. Кесерић није у малој забуни глелећи своју заручницу у чисто „гушчијој“ тоалети како му баца лоште около носа п како га неотесано пзсмева. Ссколовић то гледа из прикрајка и кад види да би лукави Кесерић еве то поднео за љубав мираву, он притрчи целој шали у помоћ и скида образину е лица Кесерићева, ит ДИТ,Д.
Наши читаоци виде, како је то вешт заплет, пи кад им речемо још да су ситуације и диалози потпуно саобразни овом заплету: то се неће чудити што је ово дело публика примила с великим задовољством.
Ми с наше стране имали бисмо само приметити, да за ову замисао није било потребно посрбљивати дело, ми бисмо га п без тога разумели а може бити и боље. Пето нам се види и назив „гушче“ некоректан, јер то у нашем говору 9значава брбљавост, а не недотупавност као што то хоће писац да обележи. Не били згодније било употребити „ћурег“
Приказивано беше добро, премда се може много боље приказивати, Деда и мајка ваља мало да се аристократишу; јер понашајући се тако, они раде на супрот пиштчевој тенденцији. Соколовић не сме бити у прикавивању тако неотесан, да нублика не прозре иза те неотесаности добро васпитана младића, бар у појединим интервалима, јер она незна ништа о његовом намишљају и гледаће иначе зачуђено, како такав задивљачен деран долази до тога да се жени. Другачије стоји е Милевом кад почне своју гушчију улогу: ту публика већ знаде на чему је и све што више претерује, све ће се то више смејати. Па ипак ми не бисмо ни ту световали превећ много неотесаности за то, што таква не може да извире из образованог срца. 0 тога треба да буде таква, како ће свако прозрети да
је лажна. Кесерићева улога беше са свим добро изведена. Иетога вечера представљан је и „Школски надзорнин“ боље него до сад. | М.
Издаје управа српског народног позоришта.