Позориште

уши" ___-

46 ТОДИНА 1, + БРОЈ 1,

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

о лљљ У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 26, ЈАНУАРА 1873, ===>

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ

(Сагоппе Ваџчег: Аџ5

„У Хамбург!“ — рече ми у зиму год. 1826 мој драги колега, дворски глумац Вајс, неком при-

лину, кад га запитах, куда да идем гостовати за време мога допуста,

Колега Вајс беше негда омиљен члан хамбуршке позорнице. Срце му се топило приповедајући ми одушевљено о свима милинама, које ме очекују у тој поноситој слободној вароши, „бамо се у Хамбургу уме живети — добро жи-

на хамбуршку кујну, па на хамбуршко вино, Па онда како су хамбуржани гостољубиви ! Берлине, Берлине, на песку ви зидан!“

„Ал позорница, уметност — публика...“ упадох му смејући се у реч, „Чедо моје,“ — рече он — „све то већ лежи

"у самом имену великог песника и хамбуршеог драматурга Готхолда Ј. Левинга а исто тако у имену

екра уметништва беше у њему скривена. Тад му као « неба паде шака од Виланда преведени Шекепир, и скривена исера разбукта веза тили чав у живи пламен, Пусти „Фрид“, који донде сматраше испод свога достојанства, да само и једну једиту улогу научи на памет, и који свагда онако екстемпорисаше — тај двацесетогодишњи младић изобразио све помоћу Шекспира дивном озбиљношћу за правог глумца, мудрог управитеља и вредног позоришног писца, Људска истина беше му нада све, Један бечки глумац, који га је г, 1776 гледао у Хамбургу када је играо у некој комичној улози, пише о њеху

ликом у краљевској позоришној згради у Бер-

вети,“ говораше ми он. „0х! кад самоломислим |

великог приказивача људи Фридриха Лудвига Шредера. Он беше несташан, лењ, лакоуман де- | рањ — права бекрија — али божанствена И-

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — стоји ЗА НОВИ бАД 40, А НА СтРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ

3 нов. И 30 ЗА ЖИГ ОВАКИ ПУТ,

из ЖИВОТА ЈЕДНЕ НЕМАЧКЕ ГЛУМИЦЕ,

тпејпекта Вићплепјереа,)

| ево ово: „Шредер је без сумње један од највећих комичара; Ништа му не беше претерано, Играо је тако истинито, лепо и природно, да ву му се дивили познаваоци уметништва, Никад се није ачио и дедачио. У сценама, где није · ништа имао да говори, никад није прекидао игру свога друга. Ја не видех јошни једног тако финог глумца“ Из финог комичара постаде најдивнији Хамлет, најужавнији Лир! Истина! Истина нада еве! — беше му и ту уметнички мото. Он рече једном у неком малом друштву: „ја мислим, да могу све приказивати, што је песник, ако је остао веран природи, хтео да изрази речима или радњом својих особа, и ја се надам, да ни у једном комаду не ћу заостати иза праведних захтева познаваола људи а да не узмем у помоћ другога огледала обим истине. Уметништво не може схватити више а да не пређе у уметничко увиљавање, Ви видите, за што и Шекспир, тај син природе, све тако лако изражава, све као наручено; за што ме где које тако дивно и тако красно песничко место стаје толико борбе и труда, догод га ве природом не изједначим; за што га тако рећи морам да збришем да само са карактером не би стајало у опреци, Мени није стало то тога, да ја блистам и да бе одливујем, већ да испуним ида 61дем доиста оно-што привазујем. Ја хоћу да свакој улови дадем оно; што је њено, ни мање ни више ,„„“ Ито је тај прави приказивач Људи радио, а његови га другови подражаваху по својим силама; О тога хамбуршка позорница и беше прва у оно доба. А и публика још не имађате времена да заборави на Лесингову и Шредерову школу. Знате ли, шта је радио Шредер,