Позориште

А

Соколовић. дд други! Увек се морамо по дру“ гима да равнамо! Када ћемо једаред по нашо, вољи живити!

Јаца. Хоћеш ваљда да се отуђиш од целога света 2

Соколовић, А шта ја имам од тога целога света, што ми долази на моје вечерње забаве 2То, да ме још онога вечера, док је у мојој рођеној кући, исмејава,

Јеца. Исмејава >

Соколовић, Да како, исмејава. Јер ако потрошим на такву забаву мање него што би мотао, онда кажу: „Ципија, срам габило, како се није стидио, да наб на такву вечеру позове“, — ако пак учиниш више, него што би могао, онда кажу: „Лудак, размеће се,потроши једнога вечера толико, да после мора месец дана да гладује“. Ето, шта се човек хасниод вечерње забаве!

55

Јеца. Ти си заборавио да имашећер на удају! Соколовић, Нисам, жено, али ја би волео, да ми ко узме моју кћер зарад ње саме, а не за- |

«О

8 ХН

030 РИ ШТЕ.

+ (Поп о глумцима.) Како се све већма губе предрасуде о „комедијашима“ и како се већи у оним круговима, који су најпристранији били, почињу ширити здрави назори: нови нам доказ даје говор немачког владике Реваса, што га је држао, кад је венчавао неку немачку тлумицу « неким певачем. „Из једнога храма“, рече вредни свештеник, — „ступате у други, из храма лепе уметности, у храм божији. И ви сте свештеници, свештеници божанствене уметности, аја сам свештеник божији. Ваше су књиге дивни производ генија човечијег, моја је књига свето писмо. Ви проповедате љубав, јунаштво, победу врлине над опачином, а ја хришћанску љубав и врлину. Али ипак има једна разлика међу вашим храмом и мојим. У вашем се храму све свршује, кад падне застор, код мене пада застор само над гробом. Ваш је позив леп и племенит, па се тако и не сумњам, да и у вашем срцу има искра оне љубави, коју нам у своме храму умете приказивати тако живо, да нам се душа потреса!“

СИТНИЦЕ,

% (Потпредседник американски отишао у новинаре.) Колфоке, потпредседник у северним американским државама, оставља своје место и одлази у новинаре, а да уређује лист: „Њујоршку трибину“. То је до сада највећа слава за новинарство. Кад друга глава највеће републи- |

о

|

рад моје вечерње забаве, Зар ја нисам тебе први пут у кујњи угледао2.

Јеца. Онда су била друга времена !

Соколовић, Реци боље, онда још није било вечерњих забава ! Ц

Јеца. Добро, добро, ја ве не ћу препирати! Аво ти је што неправе, а ти кажи Малчиви!

Соколовић. Та да, ти би одмах, да се ја са Малчиком свађам, ал тога не ће бити, Малчика је моје дете!

Јеца. То јест, ваљда је нешто и моје!

Соколовић. У толико што ви је родила, али за то она опет мене већма воли,

Савета (за себе.) Како је Малчика еретна!

Соколовић. Иди, Савета, види је ли устала Малчика. Ако није, немојда је пробудиш, а ако јесте а ти је зови да доручкује, то јест, ако је гладна, јер ако није, ми ћемо још причекати, и онако је тек 10 и по!

Савета. Одмах — ал гле, ево је где долази и сама! (Наставиће се.)

им

ке на свету оставља свој тако важни положај, па одлази у новинаре, тад бе новинарство јавља као велика сила у правом смислу те речи. Ала би н. пр. пуцало у нас, да се на једанпут прочује, како је некакав краљевић постао 'уредником каквог политичног листа! Али до тога не ће дуго још доћи код нас у Европи!

% (Ноћно страшило.) Неки Талијанац у Паризу чуо је сваку ноћ око два сахата после поноћи, да му нешто куца на прозору. Становао је у другом спрату 6 улице,

| на прозор му дакле не могаше доћи нико, који дакле бев

куца, ако не вештице. Из сеобе је већ више пута пазио из помрчине, шта то куца, али никако да опави што. Једне ноћи остави прозор отворен, да види, хоће ли га и тада узнемиривати утвара. У један мах стресе се сав од страха у постељи: нешто зашушти и улети у собу, те се спусти њему у постељу. Ван себе од страха опазиојеу аветиње само два ватрена ока,и осетио је, да му је села на раме. Скочи из постеље и поче викати у помоћ, а аветиња му једнако седи на рамену. На вику дођу слуге, ослободе јаднога Талијанца муке и протумаче целу ствар. Некакав старац, што је пре Талијанца становао у тој истој соби, држао је више припитомљене зверади. Кад је умрђо пустили су еву његову мезимчад на слободу, а велика совуљага, што је дуже времена плашила Талијанца, била је ваља да жељна свога старога пристаништа, те је сваку ноћ тамо долетала.

Издаје управа српског народног позоришта,

у