Позориште

(Бунић). о

манда Агницу, публика се слатко смејала, а није ни помишљала, каква се грозна трагедија збива на позорници, кад оно Арнолф - Молијер говори Агници- Арманци: „Мала змијо, коју сам у недрима грејао, и једва што се отвравила, па већ у незахвалности својој мисли, како да уједемужа, који је неговао. дх, љубави, тичудни створе! Тешко нама мужевима, што смо пред тим жентуринама тако слаби и немоћни! Цео свет зна за њихове погрешке, брбљави и неразумни зтаде! Од тебе нема ништа слабијета, нити луђега, нити несталнијега на беломе свету. — па ипак, ипак еве чинимо за такову зверад!“

Арманда беше Молијеру неверна, провађаше љубав са неким грофом, и несрећни Молијер мораде се после четири године с њоме раставити, Али Арманда остаје и даље глумица у његовој дружини, и они играју у истом комаду. Кукавни Молијер страховито пати, јер он још непрестано и страсно, љуби Арманду; и ту своју патњу износи нам у свом новом шаљивом комаду : „Ге пзатћгоре,“ („Човекомрзац“.) Овај огорчени човекомрзап, са неугатљивом љубави у српу, опет није нико други него несрећни Молијер. Али у том комаду не шиба он само своје болно срде, него пело тадашње труло друштво, како у свом

ТО)

„Дон Жуану“, тако и у „Тартифу“, том узору свију претваралица и лажних побожника,

У комаду »„Амфитријон“ не штеди ни еамога краља Лудевита, а општемане свога доба шиба, у комадима: „Ггауате“ („Тврдица“) „Сеогсе ПапШи,“ и „Бе ђошсеов сешћотте, („Грађански племић“), „Гев геттев зауаптез“, („У чене жене“) и „Ре тајаде пластајте, („Силом болеснив,“)

Последњу сатиру написа на емрт болни Молијер опет на самога себе. Та боља беше узрок да се ва Армандом опет измири, ...

Ето тако је живео, љубио, страдао и писао Молијер, који 17. Фебруара 1673. на смрт болан веђаше у својој облачионици пред Фуруном у шаљивом оделу „силом болесника“,

двонце зазвони на позорници, .. Болнив стиште зубе и одвуче ве на позорницу, где је еву снагу прибрао да одигра своју улогу. Најпосле проглашује се „силом болесник“ за доктора у првеном докторском плашшту. Тек што се спусти завтор; стропошта се песник од тешке слабости онесвешћен, Онако у оделу као што је играо, однесу га кући. Повле неколико вахата повриваше исти

| црвени доктореви плашт — молијерову летину,

а Француска изгуби свога највећега сатиричког драматсвог песника и учитеља за векове,

затотшвш. =

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Вампир и чизмар) приказан је у недељу И. Фебру-

· ара. При овој представи особито су нас занимале две уло-

те: Мајстор ћира (Пелеш) и Миша (Петровић). Господин Пелеш, као што смо извештени, није дошао амо, да гостује у својим најбољим улогама, него је пристао на наш репертоар, те је тако пзмеђу пет представа, држећи се истина једнако своје струке, приказао. три за њега нове улоге. Ово му беше једна од његових старих; то се видело одмах по сигурности и трецизији с којом је изведена. Али ма да немамо шта забавити уметничкој страни т. Пелеша у тој улози, опет не можемо никад за6оравити природну бономију лпокојнога Маринковића. Петровић је са Мишом узео на се терет већих улога, и прву је од њих већ тога вечера добро извео, а још ће боље, док се мало у њој одомаћи. Пожњевено признање публике нека му је подстак на то. Изврсна је била Перса (Поповићева), као обично у својој струди. А и остали у пуној мери чинише своју дужност, као Анка (Недељковићка), спахија (Зорић), Ставра (Рашић), Влајко (Лукић), доктор (Марковић) и Шпидер Б.

СИТНИЦЕ.

% (По хинески.) Сви хинески представљачи и играчи добили су не давно од владе глас, да ће још за три године смети на досадањи начин живити. да три године нека се приправе, јер ће се тада морати латити „корисна посла.“ У Хини се сада много из основа преуређује, али је ту влада хинеска мало ипак претерала, ма да, се мора признати, да ни у Европи ова хинеска наредба не би била са свим неумесна, особито кад се узме, да је веома малом броју глумаца до тога стало, да буду прави уметници, већ већина од њих тера од уметности занат.

% (Слика српског мучеништва). Неки саветник у миру

' и надшумар Кауп послао је ових дана мађарској уче-

ној академији веома важну стару хисторијску слику, која представља како су погубили учеснике у завери Пере бетединца 4 априла 1736 год. на садањем хенцијевом тргу у Будиму. На слици су написана имена свију учесника и исти Кауц добио је ту слику од Уудовице некога стражмештра Пере, који је био по свој прилици потомак једнога од тих мученика.

Издаје управа српског народног позоришта.