Позориште

мл У НОВОМЕ САДУ У оне 4. МАРТА 1873, -—--=-=—=>

„реавноЕ, са ~ крваво ТЕ => " ари

4 ГОДИНА ћ,

Нчум 62 50] н о

Бене УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ НУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРОТЕ 3 нов. и 30 ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ,

ЉУБАВ НИЈЕ ШАЛА.

Шаљива игра у ! радњи, по туђој мисли од А. Хаџића.

(Наставак.)

Милица (уздишући). Мати, мати, ја га такој повратку опет наћи своју послушну кћер, (Милисилно љубим, да ћу од туге умрети, ако њего- | ца одлази у собу) Хоћу само да огледам, дали Мива не будем ! | лица заиста воли Златка, и да ли Златко њу

Мороквашићка. Лудорије! То си ваља да из | воли. Тим младим песницима и младим девојкама његових стихова научила 2 не може се тако лако веровати! Одмах се раз-

Милица. Мати, мати, зар ваше срце нивад пламте љубавним жаром, али тај жар не траје није знало шта је љубав 2 дуго, већ исто тако брзо прође, као што јеи

Мороквашићка. Та ви девојке и не знате ни дошао, Нешто ми није добро: Хајд да узмем од о чему другом говорити већ све о љубави, обо- Своје есенције што крепи стомак две — три бито ако се нађе какав млад месечар, као тај капљице, Од како сам на стакоцету написала, твој Златко, који вам наџуни главице којекаквим _ да је то отров, од тога доба Наста не сме ни да га будалаштинама, Послушај ме, кћери моја, Златко | 66 дотакне, То је најбољи лек против облапорније прилика за тебе: нема никаква имања. – ности. (Оде.)

Служба му једва толико доноси да и сам може

живети, а стихови, месечина, ружа и томе подо- ПОЈАВА ТРЕЋА. бне ствари не хране ни мало! Милица (долази.) Милица. Ми ћемо живети, како узмогнемо! Милица, Зар нам је дакле суђено да се на веки

Мороквашићка. И од глади умрети! Аг Растанемог Не, не, то не ће никада бити, мој Златко! манимо се тог лудог разговора! Ти ћеш поћи ва | Љубав је наша и срећа наша и блаженство наше и

' . оног, ког сам ти изабрала, За осам ХАНА биће | овога и онога света! Како оно певаш ти: вам претен ! Ти си мене научила,

Милица (кеслоко.) Ја не ћу никад водети мужа, ПА и орети А срдашцу даде крила кога ми ви изберете!

Срце одлети, Мороквашићка (осмејом) 10 бе само тако Одлетело небу, рају каже! Обично су најеретнији они бракови, у ко- Богу — светлости, јима се муж и жена тек после венчања стану Вечној зори, вечном мају,

- А Вечној радости, заљубљивати једно у друго, Ле ве си прав

Милица (са жестином.) Пре ћу себи живот одузети, Кутић убави, него да пођем за човека, кога не ћу моћи од _ Мирно место међ' звездама, ввег срца волети! Налшој љубави!

Мороквашићка. Опет почињеш! Та буди па- Да, Златко мој, међу звездама ће наше душе | метна, Милице, па се мирно размисли о свему, живовати, (Као дасања) Д и шта би био живот без што сам ти говорила! (Пољуби је у чело.) Сада идем | љубави Дан без сунца, ноћ без месеца, ружа у неколико похода, па се надам, да ћу у своме | без мириса! Ако узмеш орлу крила, не може да

ма Е ај