Позориште

|

- У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 25. МАРТА 1873, ----=~

-+6 ГОДИНА 1, -К БРОЈ 36, 26 Је аи ! . ан

8 УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

ИЗЛАВИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — Стози ЗА нови сад 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО.— ВА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ од ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 ЗА ЖИГ СВАКИ ПУ7,

| ЉУБАВ НИЈЕ ШАЛА.

Шаљива игра у ! радњи, по туђој мисли од А. Хаџића. (Наставак.)

Милица (плаче) 0х, Боже, то је сувише! Јао нисам твоја прва љубав, Милице» Е, гле мене | мени несретници, како сам само могла веровати магарца! Штоја то прене запитах!Тоје стра- | човеку, који је толикима пре мене те исте стишно! 0х, како вам само и могао ту змију тамо схове писао и клео им се, да их ВОЛИ! (Подитне се тако страшно волети! Па тек кад чује тај са- |

| у полак са столице и окрене се Златку) Неверниче, знај, бљаш за ову лудорију; коју сам учинио! 0х, та да те тако исто из дубине душе своје презирем то је да свиснеш од једа! А,јао! Ала то ради!

вао што сам те пре волела! А јао, што ми се то Мени се већ смркава пред очима! Сад ће ми очи силом затварају, што сам тако изнемогла г Боже, боже, буди ми милостив! у твоје руке пре-

дајем душу своју ! (Падне на столицу. За кратко време треба да је позорница празна.)

Златко (окрене се са столицом заједно Милици.) Ија

крај бити! (Биојеу почетку овога говора устао, па при

крају посрне на столицу, хватајући се за стомак,) Милица (окрене се Здатку.) Шта је то, Златко 2

дар сам ја то заслужила од тебе, да мил утре- ис

нутву нашег растанка чиниш горка пребацивања! ПОЈАВА ПЕТНАВБСТА Златко. Да како, вмијо! Али знај, да ја тако "

исто мрзим сада и тебе и цео твој род, као што ПА

сам те пре тота радо имао! Еј, мене луде! Та Мороквашићка (с поља.) 0Х; Боже! Моје дете!

где ми је памет била, да се трујем заљубав ове Моје слатко дете!

лисице овде! Наста (с поља.) Само да не долазимо касно! Милица. Племенита душо; не жести се!Нека Милица, Боже благи! Моја мати: Моје писмо,

ти је утеха бар то, што сам ја теби био прва у коме јој последње збогом остај казујем, суви-

љубав! ше је рано у руке јој дошло! Шта ћемо сад да ,

Златко (жестоко. Шоздравио сам те по опа- | РАДИМО, Златко:

клији! Таман би ми самојош то требало, да сам Златко (не миче се.) Ћути, змијо! Остави ме,

бољи од тебе! Охо, толубице моја, воледи смо да бар на миру умрем! На моју несрећу етон ми и друге, пре него што смо познали твоју Тај провлети отров мора да је јако изветрио голубију безавленост! Б, ади то је сасвим друга Бад још неће да ради!

ствар! Ми мушви можемо тако што чинити, нама Наста (отварајући врата.) Е80, ово је стан гото некако и добро стоји, али женскима не при- сподина Златка! личи! Е, гле мене, невретника! Шта урадих, ту- Мороквашићка (улазећи) Ваља да још има

жан! Трујем се за љубав девојке у мисли, даје | помоћи! (Опази Златка и Милицу) Милице, слатка вамо мене волела, а кад тамо, а оно девојка у- | кћери моја! Златко, вине мој! Шта учинистеда чила љубав у карабе свирати од сабљаша! 0х, | од Бога нађете» 0х, Насто, ми долазимо касно! ох, ох! Боже мој благи, ала сам ти грдно насео! | (Посрће и падне на столицу.) Тешко мени!

А, јао; опет ми се смркава пред очима! Ју,јују, Наста. (опази стакоце.) 0Х, Боже, тешко нама, | ала то пече! Сад ће ми крај бити! | отровали ву ве! (Свршиће се,) ДИМ