Позориште

мете ЉАВ о

ин

је снег већ би окопнео, а да су лабудови већ би одлетели! Тек после те припреме спушта се певма на саме беле чадоре, Скоро нигде не протежу се иочетци на садржај песмин, него ти они доносе покрајину у посебном виду као вечерње зраке, па онда ударе гласом, који се за тим тихо провлачи кроз целу песму.

Животиње и биље доводи то невино песни-_

штво у разговор с људима, да своје пуно срце отворе пред мирном природом. Јунак мами из славуја тајну, јер мисли, да ће птица из далека више искуства имати, него човек на земљи, Колико милих, колико дивних места имају песме, у којима се разговор води са звездом, ливадом, рекама ! Славуј и соко су добровретни гласници, а гавран зловретан главник смрти, (Свршиће се.)

гљаталтцаш ~

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Магелона“,) трагедија у 4 чина написао Јовиц Колар с чешког превео Август Шеноа, приказана је 20 марта 0,7. У насловној улози ове изворне чешке трагедије имали смо опет приметити напредак у развитку наше вредне

глумице Маринковићке. Ове степенице у развитку нај- |

импозантнијег женског чуства ове чешке Аспазије, у развитку материнске љубави, бриге и очаја, прешла је приказивачица поузданим кораком. Л. Маринковићева, којој то управо није струка, моћи ће јој у Еви бити временом вредна премица, само да мало боље увеџба глас у дубљинама трагичког расположаја. — Марковић се латио Отона Лоског очевидно добром вољом и приказ му је срећно пошао за руком, потпомогнут течним говором, топлом декламацијом и већином умесном мимиком. — Сајевићев Ломницки био је згодан у ноћној појави. У пијанству није умео бити доста напит, а сметао му је и акценал. — Недељковић се срчано борто против неприродне основе своје улоге (Дона Цезара). — Суботић је изнео Сенђивоја обичном поузданом руком. — ИМ остали приказивачи учинили су своје. —3—

КЊИЖЕВНОСТ.

“ (Чешка драматична књижевност.) Чеси имају силу штампаних и нештампаних изворних драма, али се за то још не може рећи, да им је изворни репертоар обилат, што се тиче врсноће. Тил се тако рећи већ преживио, за махачкову и сувише романтичну вилу слабо ко мари, а вредни старина. Клиппера, који је написао много повесничких драма, које су у своје време јако утицале на народ, припада већ само књижевној повесници. У последњих двадесетак година писало се више, писало сеживље, "али много драматичних дела нестаде одмах после првога појава, ито с тога, што је у драмама било много речи а мало Радње, а у шаљивим играма много тривијалности и наивности. Међу тим новијим писцима понајзнаменитији су ови: даровити глумац и песник И. Ј. Колар, Фердинанд Миковец, који је више старинар икритик, него драматик, Сабина, Густав Полегер, који је сретнији у писању романа него у драмама, Вићеслав Халек, Јан Неруда, Јерабек, Влчек и Емануел Боздјех. Од Ј; Колара су: трагедије „Магелона“, „Моника“, „Жишкина смрт“, и шаљиве игре; „Мравенци“, и „Три Фараона“; од Фердинанда Маковца:

„Пропаст рода Шремислова“ и „Лажни Димитрије“, по | Шилеру; од Сабине: „Црна ружа“, „Луда краља Подјебрада“ и „Инсерат“; од Густава Полегера : „Пан Ришави“, „Дела Роза“ , и „Она ме воли“; од Вићеслава Халка: „Даревић Алексије“, „Завиш ед Фалкенштајна“, „Катилина“, „Вукашин“, и „Краљ Рудолф“; одЈ. Неруде: „Франческа, ди Римини“, „Кеник од глади“, итд, од Јерабка: „Хана“ и „Путеви јавнога мњена“: од Влчека: „Шахи“ и „Јелисава Премисловна“. Сви ови комади били су на чешком позоришту различите среће, и не може св рећи, да је већина од њих успела. Свакако заслужује Колар прво место и што се мисли, и што се технике и карактери-– стике тиче. Наш нозоришни свет познаје га по „Магелони“ и „Моници.“ И Халкује где што добро пошло за руком, а особито његов „Завиш“. Понајмлађи је од тешких драматика др. Емануел Боздјех, који у својим позоришним делима нема сувишних Фраза, сувишних особа, огромних апарата, , већ све је у њега пуно духа, силе, живота. Његов драматични првенац „Из доба котиљона“, примљен је добро и на загребачкојпозорници г. 1870,а такомсто допао се и у Београду, где је у почетку ове године приказан. 'Том шаљивом игром заиста се обогатио репертоар словенских позоришта, Када се тај комад на нашој позорници буде приказао, имаћемо прилике да о њему коју више прозборимо, за сада самотолико, даје техника у тој шаљивој игри превелика, природна, једноставна, да не тражи ефекта, да у њој нема неприродна прелаза, а заплет је домишљат, занимљив без икакве помоћи слепог случаја,

СИТНИЦА.

“ (Красан призор у цркви.) Инсбрушки лист „Тагб лат“ приповеда ево овај прелепи призор: „Шре неке недеље служио је службу у Стерну у Фунебершкој долини пречасни отац Јован Рубачер, који је због жестине опште познат под именом „дон Фуриозо“. Кад је довршио предику, хтеде његова, „газдарица“ из цркве, Неколико младих сељака не дадоше јој да изађе напоље а она, не буде лења, већ поче викати: „Јохан, Јохан!“ На њезињу вику остави пречасни отац олтар и онако у одежди притрчи јој у помоћ. Најпре одвали неколико ћушака лево и десно, а после тога отвори врата својој газдарици“,

Издаје управа српског народног позоришта.