Позориште

| ле 56 ке

| Но тим опасним начином раздраже они болеснике

по нашој критици дочекало би позориште ско- | рим црних дана! Да до тог дође — што недај | боже — неби ни једном критичару световао, да | нкад, па ни после више година, прође измеђ зграде народног позоришта и — споменика нашег незаборављеног великог покојника, да му из позоришта не заори на сусрет пакосни подемеј туђинске Талије, а да се на споменику племените црте кнеза оснивача не развуку на жалостан осмејак, и из каменитих усана да не зајвену

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Нервозни“), шаљива играу три чина, написао Викторијен Сарду, с Француског, приказана је на нашој позорници 25. марта ове године.

Први пут! Како је мила та реч свакој публици!Али славна публико, да ти знаш, како је та реч ужасна сваком извештачу, ти би се смиловала те не би толико желела све нове и нове комаде. Шта ће да ради сиромах извештач» Ако ће да вам приповеди, шта се збива у „нервознима“, биће вама, који сте их видели и ради којих се највише пише извештај, досадан. Али по несрећи може овај лист имати и онаких читалаца, који не седе ни у Новом Саду, ни у Београду, Који нису могли тако често отпаркивати у Беч и завиривати му у „бураг (Виге,)“ који и ако су бивали у Пешти, не знају мађарски, те нису гледали „немзети синхаза“ ниу сјају негдашње му славе ни у мраку скорашњег му опадања. Ради таке браће не може се извештачу на ино, а ви, који сте видели ни чули, прескочите ово правило, што сада долази.

Бержерен (Рашић) и Тирје (Зорић,) главничари (капиталисте д)ји Марто (Суботић) кућегазда, та тројица су нервозни; српски језик на срећу не познаје те речи, јер народ не познаје те болести: од прилике ће рећи, осетљиви, муванати. Луција, кћи мартовљева (Л. Хаџићева), Марија, подсвојте му (Ј. Сајевићка), Тирјерова жена (Ј. Поповићева) и Пласида, мартовљева таздарица (Ј. Маринковићка) имају с њима сто невоља и беда. Чим ко шкрине ножем по тањиру, чим шушне листом у књизи, чим из ненада мало залупи вратима, болеснике спопада мука и трзавица. Лечници не могу да их излече, али подувати се тога синовац мартовљев, Цезар (А, Сајевић); тим оће и да заслужи руку маријину, коју проси неспретни, али и лаком Тибурсије (Недељковић), но више рад изгледа на мираз, који се чува у једном ковчежићу, што су у њега спуштала сва три нервозна пријатеља по један Франак на, дан још од најранијег детињетва јој по узајамној погодби. Цезар пође у свом лечењу путем хомеопатским: лечи их оним, што се чини као да баш изазива болест : лупом, грдњом, пеовком, отвореним укором онога што њему није болест, већ пуко пренемагање. У томе га помаже и тирјеров син Луј (Марковић), који проси Лу-

| смо крв, једне су нам и мане и врлине.

ха

српској позорници. Наша публика незна, шта је нервоз-

тужне речи: „Таколи ми чувасте моје мезимче 2“ Што рекох за оба позоришта, не рекох се намером, да икога вређам и икога уздижем, Једна

Туђински притисак беше онде покретач многом племенитом деду; а ми благосиљајмо 60та, што смо своји, што је на нашој пирамиди од врха па до доле све наше, и учинимо својом вољом, што они тамоизморања чине, учинимо више негоони, јер можемо!“

и љд, =

тако, да Марто већ обећа Марију Тибурсијеру. Дође већ и бележник рад брачног уговора, само још да се отвори ковчежић, да се види младин мираз. Кад тамо, али ковчежић — празан. Јер нервовна браћа уједно су и тврдице, те један другог тео да превару. Тибурсије одмах одустане, Цезар добије Марију, Луј Луцију, нервозни се освесте и комедија се докона.

Ми „нервовнима“ непроричемо дугачке будућности на

ност; а шаљива игра,која шиба друштвени какав порок, друштвену слабост, које нема, у гледалаца, којима се комад приказује, така шаљива игра не може захватити корена у такој публици. На послетку није ни штета; није нам жао ни једне појаве, ни једне замисли, ни једног 06лика, ма даим признајемо фотографску верност. Само би се тако могао наставити век „нервознима“, кад би се прерадили, те да престану бити „нервозни“, већ да, се радња, и заплет сав прикупи око лукавог тврдовања и ковчежића,

Што се тиче приказивања, морамо признати свој троЈици „нервозних“, на име Суботићу, да су срећно решили свој задатак. Али особито нас је занимао тог вечера, Нодељковић, у кога је комика била у толико од већег успеха, што га је публика иначе вична гледати у са свим противним улогама. И сајевићев Цезар је испунио своје место. Женске су улоге у „нервознима“ тако незнатне, да нисмо имали ни каде пазити на њих, те сад немамо маха ни одењивати их. —3—

ПОЗОРИШТЕ.

“ (Народно позориште у Београду.) У народном позворишту у Београду одређен је за месец април овај ред позоришних представа: У недељу 1. априла: „Маркова сабља“. — У понедеоник 9. априла: „Распикућа,“ — У уторак 10. априла : „Граничари.“ — У; пета 18. априла : „Очајник“ (нов комад.) — У недељу 15. апр. по други пут: „Очајник“. — У уторак 17. априла: „Адријана Лекуврерова“ — У понедеоник 23. априла: „Добрила и Миленко“. — У среду 25. априла: „Добросретница“ (нов.) — У петак 27 априла: „Дон Карлос“, (нов. — У недељу 20. априла: „Максвел.“ — Замена „Мамица“. — „Присни пријатељи“. „Избирачица,.“ Издаје управа српског народног позоришта.