Позориште

миљи“

171 ле

Хајдемо, хајдмо, Одавде хајд'мо! (Одлази са Јевросином.)

Ђурађ (Мурату) Опрости царе за случај овај,

=

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШЕ. („Френолог“), шала у 1. радњи, написао Јустус (гроф

Гејза Зичи) с мађарског шревео Александар Сандић, при- |

казана је на нашој позорници 11. априла.

Маркиз Делор (Суботић) одао се пи душом и срцем Фре- | нолођији, тој новој науци, ако се сме назвати науком, |

што по округлини лубање суди, каква је у ког човека, душа. Та је наука тако занела Делора, да је заборавио и на своју породицу, своју красну жену Аделу (Маринковићку) и своју умиљату ћерку Марију (Сајевићку), те их вукари са собом по свету, изучавајући разне облике лубања: „Наука је као и права жена, она је бесцен-благо, па кога изабере, хоће даје цигло њени ничији више,“ — то је уверење френолотга Делора у преводу сандићевом. У разговору о тој досадној страсти оца јој, изда се кћи матери, да је у ње слика једног младог човека, који сву њу заљубио.на жељезници на први поглед, и већ је хтеде испровити, да нису кола одјурила. бне у речи, али ево пас на врата: то је Арманд (Сајевић), тражећи своју невесту. Чим опави Марију, одмах је испроси у матере, која пристане чим види, да је ћерци по вољи, и кад дозна, да је Арманд син њене пријатељице Кларисе, само

вели, треба још оца приволети, што ће, због Френолођије, |

мало потеже бити. Арманд се подухваћа посла, те напопадне Френолога е очију. Овај, мислећи да има посла с лудим човеком, зажели опипати просиоцу главу, па за то се учини, као да хоће да га благослови. Кад Арманд види, с каквим човеком има посла, науми га излечити од Френоло_Ђије, која му у сваком особењаку казује будалу. Тога ради напише. Делору позив на игранку у — лудницу, као надзорник, а упути та у дворац конзула (Недељко-

вића), свога рођака, који истог вечера. приређује игранку. Делор ве оберучке прихвати прилике такој ле- |

пој студији и дошавши на игранку мисли, да има са самим лудама посла, разговара се са сваким, као са лудом, пипа сваког по глави, и т, д. док се тако не заплете у бруку, да га само Арманд може исплести, који пон учини, те излечи Делора од Френолођије, али — по цену маријине руке.

Као што се већ из те кратке приповести види, замисао јеове у својевреме.по свима пештанским листовима, хваљене и прехваљене шале мађарскога грофа, врло плодна комичким појавама, поједине су појаве и ситуације до дна исприљене, значаји су, па и епоредни н. пр. музичара Тонике (Рашић), доследно израђени, према значајима и појавама удешени, Па ипак том „Френологу“ нема основа, то је онај „чардак ни на небу ни на земљи.“ Најсмешније је помислити, да је „Френолога“ писао Мађар. Шисац је смерао, да се руга претераној зане-

тости за науком. Тога ради је изабрао Френолођију, а -

| Тренутци то су млађаних груди, Пријатељ буди мени и овтај, |

Те случај овај пријатно суди, (Свршиће се.)

нову, необрађену, нејаку науку. Али на што то Мађаримаг Зар мађарски народ ваља лечити одсувишне наукег Писад је очевидно увидео незгоду, те за то је преселио | свога Френолога у — Французе. Ал нама се чини, као даму | ни тамо нема места. Маркиз Делор није Француз: таке | васукане теоретике рађа сама сиваста, ђерманија. Ни Ар| манд није Француз: тако се може понашати само Енглез | или права будала.у осталом армандов значај, појава и позив у драматском заплету врло мирише на Рафаила у „леку од пуница“. Реминисценцијаје очевидна. Те тако „Френолог“ може бити комедија будућности, као вагнерова музика, кад се изједначе особине свију народа ; али онда ће нестати и оне комике, која данас извире из заноса за Френолођијом. За садје Френолог интернационална комедија, „чардак ни на небу ни на земљи.“

Преводу се види, да га је писао поуздан зналац језика, ал и новајлија на позорници. Онај исти стил, што понемченој отменој мађарштини долази лак и природан, чини се непоквареном српском слушаопу мало страни потежак.. Преводилац је превео „Френолога“ граматично ва свим чисто и тачно, само још да нам га јем стилистично поврбио. У осталом то је први посао од те врсте А. Сандићу за позорницу, а ми смо уверени да се подругоме већ не ће познати, да је — тек други.

Што се тиче глумљења, морамо признати, да је ова приказа „Френолога“ и целином и појединце најбоља, од свију први приказа, што смо их могли гледати на нашој позорници. Суботић је показао, да је исто тако дорастао изискивању отменог салонског живота, као замашнијим драматским појавама. — Сајевић је прилично надвладао и по српекијета глумца велику говорну тешкоћу своје улоге. — Рашићу је Тоника дао прилику, да напери замашно оружије своје комике на веселост публикину. Женске улоге нису ни једној глумици дале прилике већем полету. Једној од оних трију „девојчица“ што није могла, а да се не насмеши на магнетисање френологово, препоручујемо, да се што чешће дружи с Рашићем, или њему равнима, неби ли огуглала према, свему, што је смешно.

Пре „Френолога“ гледасмо „Шарана,“у ком су се као обично одликовали својом карактеристичном игром чича Панта (Соколовић)и Ана (Ј. Поповићева,) У улози савкиној ступила је први пут на позорницу г.Ј. Латинчићева, и била је доста жива и окретна. Г. Ј. Латинчићева је пријетна појава на позорници, ~ и орган јој је пријетан, па ће се тако моћи може бити дотерати за добру глумицу временом. Божовић је као Станко показао леп напредак у приказивању младих љубавника. —3—

Издаје управа српског народног позоришта.

“.