Позориште
Г |
= ТОДИНА 1,
ЈУЛАШТЋ
селе У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 20. ДЕЦЕМБРА 1873. <<777
„авва 40 БРОЈ 5 2
( (г о. О 7 УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — стоји ВА нови сад 40. А НА стрАНУ 60 НОР. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ
НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ТЕДВЕ ВРСТЕ 3 нов. и 20 3А ЖИГ СВАКИ ПУТ.
ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ПОЗОРИШТА.
(Наставак.)
У времену од 1840, до 1846, појављује се
јачи покрет у пословима позоришним, У вели- | коме здању кнеза Михаила „кодјЈелена“, па онда |
у београдском ђумруку отворише се јавне представе, које ву толико утицале на слушаоце, да у народу искрену мисао о сталном народном поаоришту, Јован Стерија Поповић стави се на чело и државна влада одреди свубвенцију од 2000 талира. Никола ђурковић појављује се као извретан глумац и радник на посрбљивању талијанских дела, Посрбио је и превео 30—40 дела, која се и данас налазе у рукопису. Ово повориште етајаше у свези са Панчевом. Представе су даване на изменце у Беотраду и у Панчеву. Настојавањем нарочитота одбора почеше се купити зналљни прилози на зидање народнога поришта, коме наскоро би ударен темељ, али грађевина брво напуштена, кад се приметило, даје основа неудесно изабрана на тњиломе земљишту. У овом стеријином позоришту већина предетављачкот овобља беше дошла из Новота Сада. Кад ее у Новоме (Саду (1840) разишло беше · позориште, тлумци се поделе на две стране:једни оду у Београд, а други у Загреб, где је уто" доба покренуо мисао о народноме „кавалишту“ гроф Јанко Драшковић са др-ом дДеметром, те им тако буду од велике помоћи, дајући више животањиховоме раду. НЕ ; 1840, године позове управа загребачке читаонице трошком својим глумачко друштво из Новога Сада у тој намери, да се на „загребачком кавалишту,“ на ком се једнако „немачки приказивало,“ почне једанпут и „хрватски приказивати,“ На овај позив дође новосадска глумачка дружина у Загреб и у среду 10, јуна 1540, године започне приказивати на народном позоришту у
|
Загребу. Први је комад био „Јуран и Софија,“ или „Турци код Сиска“ од Ивана Кукуљевића Сакцинскот, а пролог је написао Иван Мажуранић, садашњи бан хрватски, У почетку истога, пролога вели: :
„Из дољних странах домовине наше
Ево нас овдје за прокушат оно,
Што никад нитко прокушао није
На мјесту овом!“
Тада се прозове загребачко „варошко казалиште народно илирско,“ и тада одлучи „народна читаоница,“ да се купе драговољни прилози на ту цел, и да најмањи прилог буде 5 Фор. вр. е обвезом, да се плаћа зао година дана,
Прво време народних приказа завршило се у Загребу 30. авг. кад сепоменуто друштво кренуло на пут, да обиђе и друга места, као Карловац и Сисак,
„Дачица илирска“ донела јеу то доба у свом 41. броју чланак. у ком се каже, да „прилике загребачкогта казалишта, — по што стоји у најму немачког позоришног друштва, које у њему по 5 пута на недељу приказује, — нису дале, да се за три месеца дана прикаже више од 20 пута на нашем језику. У тих 20, представа приказани су ови комади: „Јуран и Софија,“ три пута; „Хрватска вјерност“ два пута; „Пријатељи“ Лазара Лазаревића четири пута; „Милош Обилић“ Ј. С, Поповића два пута; „Стјепко Шубић“, четири пута; „Фернандо и Јарика“ по енглеском превео Аћим Вујић два пута; „Смрт за своје,“ по немачком превео Витковић, један пут; „Зла жена,“ од Ј. 6. Поповића један пут: „Стрелци,“ са немачког превео Мирко Шандор, два пута; „Покондирена тиква,“ од Ј. 0, Поповића два пута; „Лажа и паралажа,“ од истога, једаннут.“ Дакле већином комади из српске књижевности,