Позориште

пут 222 учили

ном позоришту давало представе у патриотекој српској кући Јосифа Станковића, На челу томе друштву стојао је А. Хаџић, а чланови су му били: Пава Станковићева, М. Розмировићева, Мицика Дукина, ПШава Дукина, Лаза Костић, ђура Вуковић, Миша Сабовљевић, Стеван Пантелић, ђока Максимовић, Димитрије Крестић, Васађурђевић и други, Предетављани ву ови комади: „Тврдица,“ од Ј. 6, Поповића, „Пријатељи,“ од Лазаревића, „Покондирена тиква,“ од Ј. 6. Поповића, „Инкогнито,“ од Наларика, прерадио К Руварац, и „Кобно име,“ поврбио К, Руварац, дд свију чланова нарочитове одликовао ванредним тлумачким даром евојим вадашњи архиђакон Стеван Пантелић као „Кир Јања,“ и „Кир Дима“ у „Пријатељима„“. Приликом прослављања текелијине стогодишњице у Новоме Саду 17. августа 1861. тодине одиграо је на захтевање „Кир Јању“ у арени народнога позоришта. Ова, драговољачка позоришна дружина имала је и свој свирачки збор од самих ђака тамбураша. У том збору било је њих 8 а управљач им је био Ника Макеимовић, Свирали су изврсно и најтеже комаде.

Први оглед, да се у Београду подигне 060бита позоришна зграда; учињен је г. 1852. (Види печат од те године у позоришној архиви.) Тадашња влада беше поклонила празан простор код „зеленог венца,“ где је сад пијаца; народноме позоришту, а на зидање зграде намењено беше до: 10.000. дуката, које скупљених, које обећаних, Већ беше сепремљена, грађа, ударен би темељ и грађевина се изида донекле изнад земље поменуте године, кад, али темељ ее стаде влетати и зидови пуцати, јер је место било подводно, Грађење би обустављено, по што је утрошено у ту „зидану развалину“ више хиљада дуката,

Од године 1852, до 1862, давали ву представе различита дилетанатеска друштва у раздичитим малим дворанама; каквих је тада било, а понајвише у великој пивари,

На измаку тодине 1862, састави се „одбор за стално врпско позориште у Београду.“ Чланови су му били: Цветко Рајевић, Милан А, Симић, Јован Бошковић, Настас Јовановић, Матија Бан, (који је на скоро иступио из одбора, месеца марта 1868,) Стеван Тодоровић, Милан Петронијевић, Јован Хаџи — Димитријевић Рошу, Димит,

Јоквић и Емилијан Јосимовић, Неки чланови не хтедоше најпре да уђу у одбор мислећи, да ће се у Београду за онда тешко моћи повтићи истакнута мета, фа квариће се посао српеком народном позоришту у Новоме Саду. Разлози, који их

'"наведоше да ипак уђу, били ву ови: Српска др-

жава треба да има бар један храм за гајење и неговање свих уметности; Београд је највећа српска варош, и по томе може издржавати позоришну дружину више него икоја друга, нарочито ако хоће да врши своју културну мивију; ваља чувати, да се немачка дружина не досели у српску престоницу; одбор ће ради узајмице бити у договору ва народним позориштима у Новоме Саду и Загребу, и не вамо да не ће кварити посао српскоме позоришту, у Новоме Саду, нето ће ићи за тим, да ако би се тамо позориште како год угавило, да би опет вватда могли припалити своју свећу на наше кандило, које би требало и може да је стално. — Одбор овај имао је да се бори в великим сметњама, Колико је имао присталаца у публици, још је више имао противника, који су му се ругали и називали га „самозваним одбором,“ према бирократеким појмима, да сваки почетак треба да је од владе. Одбор, да би одушевио публику за позориште, позове дружину ерпеког народног позоришта, из Новога Сада у госте, Дружина дође децембра месеца 1362. године, и оста у Београду око два месеца, Рад друштвени оцењен је у „Српским новинама“ и у „Српској народности,“ а публика зажеле, да се иу Београду место дилетанатских предетава појаве глумачке,

Сад одбор стане састављати представљачку дружину. Од домаћих сила у првом реду беху: даровита Јелица Јовановићева (сада Весовићка), Јулка Степићева, (сада Јовановићка), А. Савићи други. ба стране доведени бише, најпре М. Перивова, а допније А. Мандровић и Н, Миховилов, који у Загребу беху незадовољни, После је приступила друштву и Драга Димитријевића (Дејановићка), Друштво је састављено било од чести од ваљаних глумаца, а празнине само попуњавали су и даље дилетанти (ђаци велике школе), Дружина је почела евој рад Фебруара 1863. год. Плаћене чланове ваљало је издржавати, а дворана у великој пивари била је премалена за ванредне веће представе, које привлаче свет, Одбор пошље депутацију кнезу Михаилу, да га моли