Позориште

332. „отпадници,“ драма у 5 чинова, написао А, Коцебу, превео (2).

388. „Оелобођење Москве,“ жалосна игра у4 чина; од Державина, превео (2).

334. „Отац и сињ“ шаљива игра у 1. чину,

од (2), превео (2).

(Наставиће се.)

во ВС ЗИ =

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Присни пријатељи,“) шаљива игра у 4 чина од Сарду-а, пгиказана је 24. јануара о. г. први пут на нашој позорници. Износи нам богаташа Косада(Лукић), који ужива у својој лепој и доброј жени, у дражесној ћерци (Л. Маринковићева), а поглавито у томе, што има много „присних пријатеља“ Ови његови пријатељи дошли су му на његово добро, да се проведу неко време, и том се приликом покаже, какви су ти „присни“ пријатељи. Један од њих Морис (Сајевић), млад, а сујетан човек, удвара се косадовој жени, Цецилији (Ј. Сајевићка); он је вешт свима оним средствима, којима се женске задоби-

јају; он се претвара, да је болестан, јер се женске ин- |

тересују за онога, који пати; он лаже Пецилији, да је оздравио са њене неге, што опет ласка Пецилији; он

вара Целилију — а Пецилија сама себе —- да је ова њи- |

хова међусобна наклоност нека врста узвишенога пријатељества, док најпосле не увиде обоје, да су се заљубили.

Други косадов пријатељ зове се Марека (Недељковић). Дошао је ва својим синчићем Рафаилом (Л. Хаџићева), — 0 ком мисли, да је сушта невиност, — своме пријатељу у походе, али само тако, ако није „на досади,“ а при томе нема досаднијега човека него што је он. Иште за себе најлешшу собу, неправо му је, што се рано руча, тужи се, како је немирио спавао, и т.д. Трећу врсту пријатеља представља нам Виње са његовом женом (Зорић, Ј. Маринковићка). Ови су сиромашни и држе, да их сиромаштво довољно овлашћује на то, да богатог човека на, очиглед исмевају. Оли то и чине на најбезобразнији начин се. својим пријатељем Косадом, а кад би се овај усудио, да њихов безобразлук обележи и најпонизнијом примедбом, онда се одмах нађу увређени и пребацују Косаду да их потсећа на њихову сиротињу. Најпосле последња врста пријатеља, — Абдала (Марковић) представља нам алђирске својевољце, који су се због тога, што су по ћефу императоровом таманили несретне Алђирце, држали за најизврстније синове славне Француске, и према томе за овлашћене, да без питања или познанства мирном и поштеном Французу у кућу рупе, и да се ту дотле часте док им је воља.

Оваки су од прилике пријатељи косадови, које нам је изнео Сарду у својој шаљивој игри. Из овога се види, да Косад од оваких пријатеља није могао имати већих непријатеља. А тако је и било. Красни ови пријатељи

· 385. „Опасна тетка,“ шаљива игра у 4 чина, написао Албини, превео (. Димитријевић,

336, „Опаметовање,“ шаљива игра уз чина, од Фогла, превео (2),

937, „Освета из мржње и љубави,“ позоришна, игра у 2 чинова, написао А. Копебу, превео Чачић,

нападну прво на косадово имање, равполажу с њиме, баш као да није њихово, за тим нападну на самога Косада, на његов живот, јер га против његове воље заваде са суседом, те учине, да овај последњи мора Косада по- | звати на двобој; најпосле ударе на најдрагоценије коса- . | дово благо, а то је на његову част, подказујући му, да Морис проводи љубав са његовом женом. Они га наговоре,да привидно отпутује и да се онда изненадно врати кући, како би своју жену уловио. Косад тон учини. Али Толозан (Ружић), кућни доктор, човек поштени племенит, који добро познаје ове „присне“ пријатеље и који је једини и прави пријатељ косадов, употреби случај (рафаилову болест) да преноћи у кући косадовој, || и да Мориса, који се усудио, да се увуче ноћу у деци- | лину собу, и кога би дакле Косад затекао — присили | да се уклони, т, ј. да скочи кроз прозор и тим начином да спасе пепилину част.

И ту се свршује тема о присним пријатељима, јер | после тога нам се показује само, како се Косад измирио | са својом женом. |

Из свега тога може се видити, да је Сарду вешто на- | цртао лажне пријатеље, иако не у драматској радњи на тај начин, да кроз целу радњу један конац води, а оно у верним, живим и занимљивим сликама. Наравно, не | треба да себи представљамо пријатеље у пуном смислу те речи, за које би на пр. и живот дали, и од којих очекујемо подобне жртве, — већ људе са којима радо обћимо, са којима у свакидањем животу симпатишемо, за које кажемо: „Ми смо своји,“ (Моз шишез). Таквенам је људе хтео да покаже Сарду, И за то овај комад нови чисто Француски тип на себи, јер се само у Француској људи већ из пусте учтивости знају часком да опријатеље.

Приметио би још ово, да улога косадова није јасно обележена, јер час претеже карактеру простодушног и поштеног човека, час изгледа онет да бономија косадова, граничи на недотупавност. Али и то је наравно, јер У данашњем свету тешко да ће паметан човек држати цео свет за своје пријатеље.

Представа је испала врло добро, И како нема отлучно главне ~логе, већ све улоге доприносе скоро у једнакој мери целини, то можемо за све казати, да је свави од представљача потпуно одговорио својој задаћи. КЕ

Издаје управа српског наредног позоришта.