Позориште

бе у НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 14. ФЕБРУАРА 1874. 77777

пер но За МЕГ Ш, мо

ПО У ИАИИЕ,

сам 48. Број 19,

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

ИЗЖАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА.

— бтоји за нови сад 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 за жиг СВАКИ ПУТ.

НА ЈЛТО БИ ПОНАЈВИШЕ ТРЕБАЛО ПАЗИ НА НАЈШЕМ ТЛУМИШТУ М ОКРЕНЕ НА БОЉЕ,

Под тим насловом донео је загребачки „Ујепас“ чланак, из кога вадимо ово: Ако се хоће, да глумиште омили и учењаку и Ђаку, да се наше лепотице привикну углађеном, звонком и роморном збору и разговору; ако се шта више хоће, да тај културни завод, који постоји о трошку народном, не заостаје далеко иза напретка наше књижевности: онда би прека нужда била

1. да се пажљиво истребе сви терманизми из велике већине досадањих превода, да се ни један комад више не глуми, док не би који вештак исправио оних силних погрешака, које нам туђим обликом вређају уво. Срамота је то по земаљски завод, да се онде још чује н, пр,:из злата, место од злата, из разлога, место сразлога; опаске чинити, место опажати, прилику пружити, место уприличити, или прилику удесити, набавити, и стотину таких изрека у именипама, које су Немцима омилеле, Не ће ми се можда веровати, али нека покуша управа дати коме вештаку такав који превод, ја крив, ако не нађе стотину таквих погрешака,

Ја судим да би давно већ препоручено исправљање комада више одговарало правоме смеру нашега завода, него ли предраго издржавање другог баритонисте и треће певачице,

9, (амо се собом каже, да ве рђавом наглашивању нигде не може више замерити него ли баш у глумишту, Да који члан немачког позоришног друштва у Вараждину или Осеку нагласи само један пут на крају „монате,“ место „мбнате,“ „емпфанг“ место „емпфанг“ било би покора и срамоте, Али ја сам сам чуо на нашем земаљском заводу: ја то не могу, место: ја то не могу, оплакујем, место: оплакујем, помоћи, место: помоћи, и сто исто таких кривих нагласака, Има, да како, дичних изнимака, али кад би ко хтео свако вече бележити, колико пута неки глум-

ци у наглашивању погреше, чудни би то низови били од онога, што није лепо.

Није то више почетак, да се не сме замерати. Имамо шта више врених глумаца, красних сила — али они, који уз њих глуме, нису власени својим немаром вређати слушаоце и не ха-

јати за понос земаљскога завода!

Не треба на немачки начин оштро проносити речи; да изађе н, пр. не снам, место: не знам, касна, м, казна, расмишљам, м, размишљам, и т, д, Наша је штокавштина ромор јужнога грла, заобљен, умиљат пронос звонких уста, од свију словенских језика милотом самогласја најближа талијанштини, Као што је у Талијанаца постало од деца, дао, од соећша, сјејо, од рез, ртеде, од десет, Фесј и т, д, тако сен у нас претворило вле у вук, доле у дуг, мил у мис, чловјек у 40већ, умрл у умро, селски у сеоски, ит, д.

Треба дакле, да се строго пази на добро наглашивање, да се већ при читању;а тим више на пробама, евака погрешка тачно исправља, да нарочито шапталац не наглашује криво, јер се за њим глумац и нехотице лако поведе, ако и зна, да би се која реч имала друкчије наглавити. Треба добро знати, где се ије, тде је, где ли само е изговара, па не бисмо чули: срјећа, врјемена, трјеба, место: ерећа, времена, треба, итд,

Где се штокавштина најлепше говори, као у Бановини, у Имотском у Далмацији, не чује се: њетко, њеколико, њешто, већ се говори, па и Вук и Даничић и Јагић пишу: нетко, неколико, нешто,

За што се не би имало у глумишту на такве Финоће пазити, за што се неби глумиште, упоред с књижевношћу, лепотом и благогласјем језика истицало 2

· 3. Сваки језик, кад се одвише заноси или развлачи, кад се преглаено проноси, или ако се виче,