Позориште

длл ~ у НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 17. ФЕБРУАРА 1874.

пи

„бер ар го БРОЈ "0 ве

< о стали УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. == стоји ЗА НОВИ САД 40. А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧНО. — ЗА. ОГЛАСЕ '

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов: И 30 за жиг СсВАБИ ПУТ,

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА. ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА

од Јована. ђорђевића.

(Наставак.)

Беше у лето. 1885. или 1836. године, кад сам једно после подне, дошав кући из школе, затекао моје покојне родитеље у разговору са једним странцем. Он сеђаше за столом; видео сам; да га беху вином повлужили, Преко пута од њега, седели ву ми отац и мати, На банку повелике земљане пећи седео је нази стари црквењав Нића, а поред њега вириле бу неке књиге из повеће мараме. Како сам прво пошао оцу, да га по о бичају у руку пољубим, рече ми отац: „Прво господина!“, и ја поправим моју неотичну погрешку. — „А знаш ли, Јоцо, ко је овај господинј“ запита ме мати, Ја се збуним, јер овај господин по мојим ондашњим појмовима 0 госпоштини, није ни мало личио на господина, Поетар мали човечуљак у избелелој изношеној горњој хаљини; за коју се није могло на први поглед знати, да ли епадау ред капута, или Фракова, — кратке чакшире од нанкинга, на ногама опет нека средња врста између папуча и ципела, пред њим на столу мала капица од сумњиве боје, — зар и то још може бити господин, — „То је тослодин Јоаким Вујић“ — дода мати, Да ми јерела: „То је цар Никола!“ не знам, бих ли се већма збунио, али се за цело не бих толико обрадовао! У радосној забуни заборавим, да сам га већ једаред пољубио; поновим мој пољубац, али много срдачније, него мало пре. — „То ми је син, господине!“ — рече мој отац, — »Идеу школу Па знаш ли већ читати 2“ — „Прочитао је тај све ваше ењиге,“ одговори место мене пдкојна мати као мало увређена, а и мени самом беше криво, та био вам већ „часловац!“ — 0трчим орману, извадим његово „училиште добродјетељи,“ и пружим му књигу, — „Ајде чи-

——__

тај одавде,“ и покаже ми прстом место у књизи. — Овај „испит“ мора да је задовољио старца, јер сам та крадом погледао и видео га, да се смеши. „А је ви х читао моју Географију илити землеонисанијед“ — „Јесам!“ — (ад опет настане мали „ригорозум,“ тде сам старцу морао рачуна дати о Штокхолму, Берлину, Пекингу, у којој су земљи, колико душа имају; ит, де — „Е, синко, кад

тако радо читаш, ево ћу ти поклонити још једну

Ењигу за спомен“ — и на његов миг пружи ми стари Нића једно „Животоописаније“ из своје мараме. — Сад сам се осећао, као какав грена-

дир,; кога стари Наполеон на самом бојишту „декорира,“ Сећам се још, да та је покојни отац звао на вечеру, али да није могао доћи, јер се негде већ обећао : још ми етоји слика пред очима, како је старац устао, како сам га последњи пут у рубу пољубио, како су та отац и мати испратили, за њима стари Нића с књигама, а напдслетку ја с дратим повлоном у руци да још једанпут видим доброг старину! Али како бе не могох напред прогурати, јер се ишло кроз дућан, где је у тај пар било и муштерија, отрчим натраг у собу, и попнем сена прозор, где та видех да с мојим оцем пролази, и учини ми се као да се нешто кошкају. Доцније сам слушао од оца, да га је с тешком муком склонио, да прими уадарје за његов поклон,

Ову сам епизоду уткао овде, јер и она помаже илустровати карактер Вујићев и тадашње прилике, у којима су се наши књижевници налавили, Јоаким Вујић родио се у Баји у Бачкој, 9. септембра 1772, а умрђо је у Београду године 1847. Повојни Аврамовић насликао та је 1844,