Позориште

150 УБА

Прво глумачко училиште; друго стална, непроменљива управа на темељу једног штатута, а тој се управи има додати веће вештака; треће мировинска заклада за чланове друштва. То је једино, право решење целе драматске загонетке,

Без драматеког училишта нема спаса наим позоришним заводима, а такво могло би се основати и у Загребу и у Београду. Новосадском позоришту не допуштају то средства, јер не прима потпоре од земље. Многи веле — јер приговора има у нас свакој ствари, те се мораш правдати и у питањима, која су са евим јасна — многи веле, чему нам драматске школе» Ко ће хранити и ангажовати све питомце, а сав хрватски и ерпеки народ има само три позориштаг Наша су се позоришта, истина, развила из добровољачких дружина, наши глумци већи-

ном су натуралисте, Али сва три наша позоришта развише се већу толико, да натурализам не достаје) нити ве емемо уздати у то, да нам слепи случај или ненадана срећа баци у крило даровита вамоука, да нам буде члан позоришта, Репертоар наш развио се већ у толико, да се не може ма шта и ма како приказати, те тако свака струка иште свота глумца, А ту се хоће изображавања од малих ногу. Па питам, хоће ли глумачко училиште загребачко само Загребу, београдско само Београду служити» Пребројте све вароши и места у троједној краљевини, Србији, Банату, Бачкој, Истри, где немачки и талијански глумци и лакрдијаши ваде леп новац из кесе нашега народа. Не би ли вредније било, да и та места освоји домаћа уметностг Би заиста! Ено вам жива примера у Вараждину.

(Свршиће се.) Па ЊВ А Атт ска

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак.)

Кад немарношћу наших поглавара наше богате општине не учинише оно, што ве учинити могло, остало је још, да поједини родољуби учине, што могу; и они су доста и чинили, Сабо овнова карловачку, Вуковић новосадску гимназију, Сервијеки основа стипендије, Сава Текелија, основа, свој завод за ђаке у Пешти, и за официре у Бечу. Имућнији трговци посташе меценати уботих врпеких књижевника, и издаваху евојим трошком њиове књиге, И то су свиови чинили из сопствене побуде; ада шта би тек било, да је којом срећом у народу било вођа, који би им предњачили, и на које би се могли угледатиг Да су од г. 1790. па до данас на свима владичанским столицама ведели Лукијани и Платони, па да ву наше богато, али мање евесно племетво, и имућније грађанство око себе скупљади, и на жртве подстицали» Колико ли је помоћи за толико дуго времемогло доћи нашој школи и ењизи од толиких богатих манастираг Али шта има све то посла 6 позориштем >може ко занитати, Каква нужда говорити о саборима, јерархији, штампарији, општинама, гимназијама и т, д. кад је реч о позоришту, о „комедији“

Има ту свезе, и још те какве свезе!

Да смо имали више помоћи било од народљ било од појединих, имали бисмо и више школа, и у њима више ђака, дакле бројем већу интелигенцију, и што је најглавније, у народном духу одгајену интелигенцију.

Ова интелигенција не би ева махом отишла у духовни чин, нити само у војнике, чиновнике, лекаре и адвокате, Претекло би отуда добрих снага и за професоре, учитеље, еписатеље; а не варам ве, ако додам и за — глумце. Тако је било и у других народа. Свуда су ђаци започињали позоришта; евуда ву они давали најбољи континтенат глумаца, И код нав видимо ђаке, да номажу Вујићу при представама; видимо ђаке у свима дилетантеким дружинама, Па како да од њих не добисмо и глумаца много пре, као што их добише други народи» Ето како: Мало их је било, па ву свакоме иоле бољем отворени били еви други већ утрвени путеви; и кад је могао бирати, да постане што хоће, волео је да бира оно, што је сигурније, Да је у оно време и код нас, као код других народа; било више школа, и више ђака, па да се морало за, сигурним хлебом мало. дуже чекати, ја-