Позориште

сти, управа не семе да буде роб глумцима, али ни глумци робље управи, Где нема тога закона, мора се управа покорно поклонити свакдме мигу владиних органа, мора час клечати пред

којом глумицом, чав опет неправедно етрелеба- | цати на главу којем глумцу, да на страховити |

пример осталима покаже своју тобожњу свемогућноет, а све је то дармар,

Уз управу мора постојати веће вештака, Ово ве на први поглед чини да је сувишна, смешна примедба, јер од кројача се захтева, да зна сашити хаљину, од столара, да уме зготовити сто, од учитеља латинекога језика, да зна латинску граматику, Искуство нас учи, да је та примедба

врло озбиљна. Дужност је књижевника, да поди- |

154

целом изображеном свету друкчије ради, На начин, како је до сада бивало, не ћемо никада имати изворне драматике, јер кад се дилетанетво шири у својој евевили, ругајући се управо књижевницима, не ће заиста никоме од ових бити ни на крај памети наметати се драматском заводу. У ошште заборавља се у нас колику вредност има књижевност за народни живот: да је у опште борба књижевника ссновала оно, што данас имамо: заборавља се, да књижевници имају толико поноса, као и друга господа, да га шта више морају имати, јер није свако рођен за књижевника, а у књижевности стече се име само знањем и особном врлином, Према томе има се и наша критика владати према управама позори-

вну свој глас против тога да буду искључени | шним, То неколико мисли хтедоемо у кратко доод сваког утицаја у домаћу уметност, јер се по | дати примедбама „Јавора“

с РА И 4

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРИ. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак.)

Да нисам много рекао, навешћу за доказ и

пример Мађаре, И код њих је позориште јако |

прокрчило пута народном језику и књижевности, јер им глумци беху и патриоте и људи од пера, од којих имађаху реснекта и први њиови књи-

жевници, Фрања Казинција, реформатор новије мађарске књижевности, састане се на путусне-_ ким мађарским глумцем, који беше мало на крат- |

ко насађен, Име сам му заборавио. Казинција је

нешто држао на се због евојих књижевних 10-

слова, и изгледао је одтлумца комплименат, кад му се казао, ко је, Глумац му рече са свим ладнокрвно, „Дакле ви сте онај господин, што не зна мађарски писати, што пише „високо време»“ И набраја му још неколико крупних погрешака, Казинција се мргодио на ову критику с ногу, али

је у напредак боље пазио на својство мађар- |

вког језика,

( језиком смо до скора врло зло стајали, а |

не стојимо још ни сад сасвим онако, како би требало, Препона, каквих је у нас било ра-

било ни у ког другог народа на свету,

ком а у вишим друштвеним круговима немачком и Француском језику. Али је за неговање и развитак мађарског језика ипак било доста поља у жупанијеким дворанама, нешто у школама, а особито у књижевности и позоришту,

Нашу једноплемену браћу, Србе римске вере; ако је и притивкивао латински језик у пркви, школи и званију, није им ипак ништа сметао у књижевности, Оно мало писаца, што бу их у то доба имали, сви ву писали језиком чистим, далеко чистијим, него ма који од наших, изузимајући- једино Вука Караџића,

Романи су имали евој говорни језик већ у цркви, и кад ву почели писати о световним етварима, имали ву у црквеној својој књижевности тотову помоћ,

Код нас није било тако, У нашиој цркви је још од најстаријих времена владао језик славено-српски, и тај је уједно био и наш ди

| нломатеки и књижевни језик од ев, Саве па до ' Доситеја. Језик је овај био у великој ценим позвитку нашег језика и наше књижевности, није |

И Мађарима је дуго сметало, што им. језик није био довољно изображен, што је био | | турски двор елужио тим језиком у дипломатским

у државним пословима запостављен латин-

сле пада, српске државе не само код нас, него и код суседних народа, Знано је, да то беше за дуго дипломатски језик у Каравлашкој и Карабогданекој: али је можда мање познато, да се и

а