Позориште

_ је лито и

<<< У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК | АПРИЛА 1874. 77777

год + ГОДИНА Ш, пон“

ВН

ПОЗОРИШТЕ +

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАБА. — СТОЈИ ЗА нови сад 40, д нА страну 60нов. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ = НАПЛАЋУЈЕ СЕ од ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 за жиг СВАКИ ПУТ.

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак,)

„Утопије“ ву евагда болестан вимптом и код

појединих људи и код читавих народа. Ми Срби имали емо у себи од вајкада приличну порцију тога духовног опијума, С тога смо и страдали тако често. Увек емо ве уздали у нешто изван

нас, а ретко „у сени у своје вљусе.“ Желели смо, | да летимо онде, где смо могли само корачати, | · кајући се у варљивим сновима о господарству "над читавим светом дошли емо у опасност,

па смо остали, где бмо, или емо још пошли у назад. а Тако је било и с овом утопијом о општем

књижевном ј езику,. Нико сене хте запитати, |

могуће, је ли бар и вероватно 2 Нико не хте причекати, оће л то и други Славени. примити; нико не хте покушати, да се бар ми сами најпре споравумемо о начину, како да прекројимо овај наш сиромашни и кукавни матерни језик, да од њега постане богати и силни отштеславенески језик, који ће светом дрмати, ·

() томе свему нико није водио брите, Сви беху

уверени само о потреби, "ла језик треба прекра- |

јати, и сваки га је прекрајао на свој начин, И тако место да се ујединимо у језику са свима Славенима,; ми емо све још сами као Срби поцепали, и то не само на два табора српеки, куда спадају Доситеј и Вук, и славеноврпеки, куда спадају скоро еви овтали писци онога првога времена, него се и сам славено српски табор поделио на толико странака, колико је писаца било,

Ето какви беху плодови те злосрећне утопије о општеславенском језику и о нашем великом светском положају, Варљивом Фантому за љубав жртвовали емо оно, што је сваком народу најмилије и најсветије; па у место да постанемо први народ на свету, дошли смо у опасност, да останемо последњи од евију, и љуљуш-

да се једнога јутра пробудимо као туђе слуге,

ба црквенославенским језиком усисали смо у вебе нешто свечано, величанствено; свето — али и мртво. Грлили смо мумију, а бегали од живота, и то баш онда, кад се цела Европа, кад бу се еви мали и велкки народи око нас из дугог мртвила на нов живот будити почели,

Само кад ово имамо на уму, можемо појмити и изјавнити, за што је за нас тако мало плода било иод реформаторске епохе Јосифа 1, и од великог покрета Француског. Светиња и мртвило селавенског језика стајаху на путу свакој реформи, свакој промени,

Доситеј. се појавио е првом српском књитом: али он беше сматран од тадашњих поборника славеносрпства као неки нови Лутер, као јеретик и због језика, којим је писао; али још више (и то од свештенства), због полемичног вадржаја његових књига, Довитејеве су се књиге

| јако читале, паи прелисивале у народу: али

Друкчије је славенисао Мразовић, друкчије Сава |

Текелија, друкчије Вујић, друкчије Видаковић, друкчије Стојковић и Соларић, друкчије Мушицки. Шта више и сваки од њих друкчије је славенисао у својим разним делима, друкчије у сво-

„_јим млађим и старијим годинама!

не треба заборавити, да је било и Фанатика, који ву његова писма купили и спаљивали,

На тридесет година после Доситеја појавио ве Вук Караџић, Њих је обојицу врло добро карактерисао Суботић овима речма: „Доситеј је увео народни језик у књиге, Вуг нам је показао,

54