Позориште

де 295 даљаљљ

ЗА Иа.

ХО

• (36

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Три брачне заповести.) У овој сезони представљан је у недељу 24. новембра први нов комад:„Три брачне заповести“, од Сиглигетија. Писад је назвао тај комад шаљивом игром, али у ствари је то пренека лакрдија, јер нема нужних особина за шаљиву игру. Интрига је сласа, карактери су понајвише слабо погођени, развитак радње је неприродан и у главноме такав морал, који се не може примити — већ ако исти није управљен на адресу немарних и рђавих људи — а то све заједно заиста не саставља шаљиву игру. Или зар ће ко пристати на то, да не разбира и не мари за предживот онога створа, е којим ступа или је ступио у свети брак, па и онда, ако је тај створ учинио знатну погрешку, што у овом комаду, на срећу, није случај, али би могао бити; Ми сејако сумњамо, ла ће си Спглигетија том науком стећи много присталица, шта више, тврдимо, да му пећенико поверовати, и тоге муним правом. Поштен човек увек ће пазити на бесприкорки предживот своје жене, јер шта би било иначе са моралом брачним!Има ванредних елучајева, где се учињена погрешка у том правцу може благо судити, па и опростити, али то тако у опште као науку проповедати и узети на лаку страну, Као што то чине у овом комаду особе, које себи пребацују истина не грехе, него неџскреност, — то већ не иде. Кад би се тај комад сератио као што треба, могли би смо га пропустити као лакрдију, јер овој може бити искључива цел да увесељава, а и сам предмет пружа доста комичних ситувција, али нао шаљива игра, — у којој су — као што и Лесинг каже — карактери главна ствар, а ситуације само средетво, у којој даље мора бити праве радње, и из које се мора добар морал извести, — остаје тај комад пасторче виглигетијеве музе.

Дај да у кратко приповедимо шта ве збива у том комаду, коме још и дијалог непрелазиповршине свакидашњег, обичног говора. Два пријатеља, који се давно нису видили, буду један као председник, а други као приседник једног и истог суда премештени у неку варош, где се ваједно са својим женама из ненада састану; али тај састанав изавове у њима свима немиле и тешке осећаје, јер се показало, да се сваки одњих пре женидбе удварао жени другога. То сазнају сви тек мало по мало — како би се иначе три чина испунила! — и то доста неприродним начином, и то даје повода многој вици и ларми, после чега, се сви и то против очекивања, опет измире, јер да чудне лођике! — по што сваки осети своју кривицу, држи као да је покајао ту своју кривицу кривицом другога. Исто тако би од прилике лопов, који је пао шака другом лопову, могао мислити да није крив, јер му се догодило исто, што је он другоме хтео учинити. Ми не верујемо са свим, да су се наши јунаци поправили кад је завеса, пала, јер брзо кајање није свагда и најисереније, и тако незадовољени изилазимо из позоришта, — Ми не ћемо да приговоримо, што је тај комад увршћен у

репертоар, али се сумњамо, да ће га обогатити у уметничком погледу.

ПШредстављачи главних улога, Ружић и Ружићка, Сајевић и Сајевићка трудили су се ревносно, да својом добро промишљеном и живом игром испуне празнине тога комада, и многобројна публика признала им јемногопута заслугу око тога труда. Епизодне улоге одиграли су као што треба Ј. Маринковићка, Љ. Зорићева и Добриновић. Ово двоје последњих отпевали су такођер и неку песму, која је као с неба пала у последњу радњу, и морали су је на бурно захтевање публике и поновити. 9

о а 0НР ЛИАШе ив % (Чешко позориште.) У Прагу је изишла изворна чешка драма. „Амнон и Тамара“ од Већеслава Халка. Предмет је црпљен из библијске повести. У тој драми превлађује лирика; за то и није доживела велике среће на позорници, У пркос томе ипак се може „Амнон и Тамара“ сматрати прекрасним песничвом производом.

књижЕВНнНоОСт.

ж(Рев Чегђев де Нопоте) „Угарски Срби, њихова повесница, њихове повластице, њихова прква, њихово политично и друштвено стање,“ — зове се књига, у којој Француски писац Шико износи јасну и потпуну слику о досадањој судбини и о садашњем стању нашега, народа у Угарској по свима гранама његовог народног живота. Овако добро написано дело није још до сада изашло ни на нашем, а ни на другом ком језику. 0 свима предметима говори писац зналачки као научењак, одушевљено као пријатељ, савесно као лекар, а при томе лако и одрешено, као какав пријатни приповедач. Говорећи о појвдиностима, свагда му је поглед управљен и ка целину; његово вешто перо уме да смести и незнатније податке тамо, где ђе да постану саставни делови важнијег предмета од опште вредности. ба тих врлина књига ова заслужује, да се препоручи свакоме, који је рад да проучи заплетене одношаје нашега народа у Угарској, и „Матица Српска“ учиниће велику услугу нашем народу и вњижевности, ако то дело и на српском језику на свет изда, као што је то иодлучила,иакопри том послу поправи и неке погрешке, које су сеписцуи нехотице морале поткрасти. Писад је у књизи својој лаким погледом прегледао и постанак н развитак нашег народног позоришта, и пронашао је, да је његова повесница јако занимљива. У опште с похвалом спомиње цео рад позоришни, ког знатно потпомаже и лист „Позориште“, који, по његовим речима, доноси разноврсне, веома добре и поучно написане саставке. Нарочито хвали то, што сву „Позоришту“ почела прикупљати грађа 88 историју српекога позоришта, и рад Ј. Ђорђевића у тој струци. На послетку спомиње и све наше знатније глумце по именце, и у ошште задовољан је са њиховим уметничким _радом и напретком.

Издаје управа српског народног позоришта

Бе