Позориште

вицу, хотећи да оствари надземаљску идеју на земљи, а заборављајући бесконачност њезину, Пропашћу јунаковом упознаје се права природа идејина.

Ова главна разлика, по којој у страсти увек има кривице, а у идеји је никад нема, чини, те оба ова појма одстоје један од другог као небо од земље, и никоменеће пасти наум, да трагичку страст назива трагичком идејом или обратном,

Ко би пак хтео тврдити, да се само трагичка, страст а не и трагичка идеја узима као средство трагичке или комичке цели у драми2 Није ли свет истих, бесконачних, вечитих идеја неоцењиво блато за уметност, Зар нисмо дужни благодарни бити романтицима, поглавито Солтеруг Зар нисмо захвални звезди преходници њиховој, Шилеру, што нам је открио свет идејала2

На послетку да се запитамо оно исто, што смо и у почетку: које средство песник узима као згодније и како га узима» Гледа лиону страсти или у идеји најсигурније уметничко средетво, којим страх и сажаљење буди, или он на изменце бира час идеју а час страст, по томе, каква јематерија; или како он осећа, Или он узима у једно исто доба страст и идеју као уметничко средство 2

Ту важи ово правило : треба узети саму страст или страст иидеју тако спојену, да једна другу пробија; или да једна изгледа као нужна последица друге, Ако се већ идеја и етраст споје, те делају као трагичко средство, то је боље, да страст превлађује идеју него обратно. Идеја сата без страсти нема ни какве живости, ма била како узвишена,

Можда ће ко рећи: Трагичка је страст и кад ко страсно остварује идеју, кад се у пркос евима препрекама ње држи. Није тако! Тврда, непоколебива воља, одлучност, није страст, него је само нужна особина свакога, који има у себи неке тежње, без које особине не може остварити идеју. Ова воља није страст, но може прећи у беснило; али увек мора придоћи права страст н. пр, тњев, љубав, частољубље, охолбет и сличне страсти, Сама идеја, као што није кривица, тако и не буди страха нити сажаљења нити емеја, тек кад јој се придружи етраст, добије идеја ону неодољиву снагу, која постизава тратичку намеру. Кад би се идеја идејом чистила, па кад

би то чишћење била трагичка намера! Али идеја је по себи већ нешто најчистије, трагедија нам баш доказује њезину вечитост и истинитост, Страх и сажаљење треба пречистити, и то су страсти, које се могу само предетављеном страсти сигурније. пречистити, него ли бестрасном идејом, Идеја подстиче већ по себи одушевљење, али не увек, не у евима и у једнакој мери; али где се страст појављује, подетиче она увек све и у једнакој мери. И одушевљење је нека, врета страсти, али није апсолутна, једноставна страст, као љубав мржња, и т, д, него је у њој спојено највеће дивљење и најдубља чежња, дакле једна особина разума а друга осећаја људскот, које обе узимају на ве облик страсти. (душевљење по себи није тратичко нити комичко, није стално, као што мора бити свака страст, оно је изненадни, највиши осећај радости, што нити може бацити у кривицу, нити може пробудити страх и сажаљење,

Идеја је без сумње нешто најчистије, она са, своје висине подетиче одушевљење, она је покретница, она је искра божаствена у човештву, Али за то, што је тако висока и бесконачна, апстрактна је, чисто је духовна, и била би сама у драми врло недраматична, особе, које раде, биле би онаки узори, какви су мученици којима се истина треба да чудимо, али они нису људи, него нека виша суштаства; па им се за то по највише не чудимо.

Страст није тако чиста, јер је знак неумерености, она не буди одушевљење. не постоји у људству као целина, него у свима појединим људима, Страст има увек у себи земаљску, прелазну, чулну страну, она је срце, које целу радњу напаја крвљу животном, Али за то је страст дубља, већма задобија за се и већма троши него ли идеја вечита је, као и она, и на највишем ступњу је исто тако чиста, али има таку дивску, демонску снагу, да је једнака, свемоћној сили природиној. Она је драматичнија, по себи је већ трагична или комична, и где се од идеје захтева, да учини трагички утивак, не може без страсти опстати, или ако и постоји, тај опстанак ће бити привидан.

Да се постигне намера трагедије и комедије, највише уметнично средство језа то страст, целисходно ма и слабије средство је идеја, која се никад не може без страсти остварити; страст

зе. |

ата