Позориште

му

ВРУЋ су РИ

утекне

оца његова и нећавом милијонара Рајпна, (Ворић), који баш наилази у картаоницу, кад ђорђе изгуби све новце, за које је имао купити сватовеки накит својој невести. Пријатељ Варнинг набави му накит јефтино, ал — враден. Полиција навали на картаоницу због тога и ухвати међу осталима и Рајпна и покајнота карташа Виркхајма. (Недељковић.) Сутра дан се венча ђорђе и Амалија.. За“ брана рајпнова стигне доцкан. Ал' после венчања дођензавланик суда, да преслуша Ђорђа, и позна краден накит па Амалији. Ужасна појава. Отац проклиње сина. Ујак се одриче: нећаке, која, 58, ће да напуст мужа, и жрт-

још Виркхајма, МеЕзиН да му 5 овај напаствовао жену,

а у истини је то учинио карташки му пријатељ Варнинг.

— После 30 година видимо га, где се са породицом мори глађу. Постаје убицом. На то му долази син, богат и сла-

ван, прикаже се матери, која одлави да тражи мужа. Овај

се врати с Варнингом, који хоће да убије и пороби бо-

татог странца. ђорђе не пристаје, и ако не зна да му је то вин. Тек што Варнинт пође да га убије, ето ти Амалије, да каже Ђорђу да му је ту син. Страх и ужас: „Мој син:“

навали на колибу, да га спасе од варнингова ножа. Међу | тим се син сам спасао. ђорђе ухвати Варнинга за ругу, да

себе п њега пријави суду; ал У тај мах пукне гром и

убије их обојицу.

Писац је свој комад крстио „позоришном игром“ (Зећалзрјеђ); ал' то још није никакво име, то је име само да се разликује од „Утозрјеј-а“. Ал писац је очевидно хтео да напише жалосну игру са моралном тенденцијом. У свакој жалосној игри, трагедији, видимо јунака, где се бори са каквом страсти И у „карташу“ видимо, до душе, нешто од отога, јер картање је јамачно страст. Ал то и јесте | све, што је налик на трагедију. Јер У „карташу“ није јунак у борби са страсти својом, он је њен савезник, ортак, он лети у њену стрмен без икаквог отпора. И иначе подлегне у трагедији јунак сили страсти, која се појављује у различитим случајевима. Ал' кад је предмет саме страсти случај, као што је то у „карташу“ (јер ђорђе испрва није сиромах, дакле не грамзи ва блатом), тежња, да се едепи елучај покори вољи човека, и то још човека без икакве моралне основе, онда је пропаст тога човека тако извесна, тако апсолутно луда гледаоцу, да једва чека, да га види како ће пропасти, а кад пропадне, нико тане жали, Што се тиче саме израде, појаве су тако навалице удешаване, да згрозе гледаоца, ужас је тако силом увеличан, да најглавније појаве губе много од своје вероватности и пред наивнијом публиком, него што је новосадска; те тако писац у главноме промаши и оонај учинак, што му је још једини преостао, учинак морала, поуке, опомене.

У погледу самога приказивања признајемо, да је у опште било добро удешено. Носилац насловне улоге, Ружић, одговорио је, особито у последњем чину, потпуно свом потешком задатку. Но венац овога вечера припада Лукићу, који је у староме барону био опет са свим у свом елементу, те га је публика после сцене и изазвала, —

и Драг. Ружићви, која је своју доста монотону улогу живом игром загрејала. Недељковићу је била улога очевидно'премалена, те ваља да није нашао за вредно ни трудити се много око ње. Код Марковића већ нема тог изговора, напротив, ту као да је опет био задатак сувише 38машан; на њему се, у осталом, само из почетка приме-

тила нека непоузданост, ал" кад га је улога загрејала,

ишло је без приметног запињања. Похвалу заслужује

на послетку Вујић (крчмар) и Јеца Поповићева (крчма"рица), који су своје, макар и малене и незнатне улоге,

Пра 0 вољом и Дила == као да до њих сторт ПОЗОРИШТЕ.

# (Народно позориште у Новоме: Саду.) Избор до сад приказаних комада на нашој позорници стекао је нризвања џ на другим местима. Тако „Улепас“, говорећи о прикаваним комадима на налпој позорници у месецу новембру, вели ово: „Таквом репертоару нема приговора. Они естетици загребачки, који уздишу за драматизованим

· канканом, могу се уверити, да имаде много добрих ==

ал и солидних комада.“

НОЖИЧЕ РАБОЗИГ 094

+ (Ферхтгот — Товачовеки.) У Бечу је умрђо ових дана Ферхтгот Товачовеки, управитељ словенског певачког друштва и чувени комповиста у 49 година живота свога, Товачовеки је преминуо на највећу жалост оних, који су га познавали и уважавали, ина највећу штету уметности, «којој је био изврстан и веран син. Товачовески је био познат у Бечу као особити музичар и компониста, и то не само у словенским већ иу немачким круговима, Као управљач словенског певачког друштва у Бечу много је учинио, да оно данас тако лепо напредује и да одтовара својој цели. Као словански компониста стекао је себи лепа гласа, и по мишљењу стручњака његово ће име означавати нову фазу у повесници словенске музике Товачовски је рођен у Товачову у Моравској. За рана дође у Беч, где је почео изучавати музику, за коју је већ као дечав показао необична дара. Када је свршио бечку консерваторију, дао се одмах на компоновање, а уједно је учио друге у музици. Временом постане управитељ певачког збора руске посланичке цркве у Бечу, а касније управитељ збора словенске певачке дружине. Покојник је имао вишеодличија, а међу њима и велику златну колајку за уметност са лентом ордена св. Станислава, коју му је поклопио цар руски. Тело покојниково сахрањено је 8 (20) у Бечу у новом централном гробљу Свечаност при погребу била је достојна покојника, који је био не само изврстан компониста, него и свакад веран син свога народа, који ће у покојнику увек поштовати уметника и ретка родољуба. Нека је навек слава покој ном Товачовском, и лака му била црна земљица!

Издаје управа српског народног позоришта