Позориште

ПИ НИ ин

2.) Она мора од памтивега у зовеву дремати, и налазити (се остварећа у Његовом индивидуал-

но, појединачком животу делимице, једнострано, и у најразличитијим облицима;

8.) Најпосле мора бити чиста и „морална, у кратко мора бити божаствена идеја; о чијој узвишености, лепоти и истини нема, препирке,

Срећа, слобода, верност, вера, обмана, трпљивост, једнакост | поверљивост, истина мл опште су. вечите! идеје. Оне! су с тога идеје, јер ниву страсти, а нису ни карактерске особине, као на прилику љубав или кукавичлук. [оменуте идеје бесконачне су, вечите, не дају се у своме апсолутноме значену никад остварити. Безусловне среће људске, апсолутне, потпуне слободе, верности, трпљивости, и т. д. нема на земљи, дви појмови поетоје у потпуној чистини само у нашем духу, ми их можемо само замишљати, о њима сневати, желети их, Ко хоће да, их са свим оствари, тај тежи за оним, што је немогуће; за то је сваки таки покушај безуспешан и поподузимача штетан. Те идеје па

не само да од увек дремају. у људотву, него су и делимице, у најразличитијим облицима у појединачком животу људском, у свако време и остварење, Нема човека, који не би имао појма о срећи, али и који не би међу своја четири зида ма најмање. среће. уживао, који не би учесником био какве таке људске слободе, трпљивости, верности, и т, д, И међу дивљацима и

"за време цезара, и у доба јеретичких судова, "нису били људи са свим без ових добара,

Да би пак идеја могла бити занета трагичка, или комичка, мора бити божаствена идеја, т, ј, чиста, истинита, добра и лепа, мора бити светска идеја, о којој не може ни какве сумње бити, Тиранија, ваблуда такође су вечите, истините, али нити су лепе, нити су чисте идеје; оне су неморалне, не могу дакле никад служити као трагичко или комичко уметничко средство,

Мисао, која нема реална делимична, опстанка, која нема корена у духу људскоме, није идеја него квареж, који се не дани замислити, нити можепонићи из које му драго потребе наше душе,

(Наставиће се.)

ОРЛСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Старн бака и његов син хусар“) приказан је на нашој позорници у недељу 22. децембра. Има већ десетак и више година како се овај комад предтавља на нашој позорници, па ипак га тако радо с Њ као да веприказује први пут. А како да нам се и не допадне кадје пун живота, м кад нам тај живот износе наши глумци у верним и живим сликама. Ружић као чича Маја, и сад је занео публику верним приказом старога баке, а у сцени кад теши Милку да не треба плакати, па и сам удари у плач, и после у оној смеси од радости и жалости кад опет види сина, погодио је оне праве звуке,

који су нашли жива одјека у срцима свију слушалаца. , Д. Ружићка била је Милка раг ехсеПепсе, а и певала је

тако лепо, као што само она уме певати наше народне српске песме. дбрићевом Првенку не може бити никаква приговора. Он је био у свему онај прави правцати Црвенко, каквог та је сампесник замислио. Недељковић управо рећи изненадио нас је као Букало. Улоге одте врсте као да му боље полазе за руком него љубавне. Л. Хаџићева иако није достигла, у улози милкиној пређашњу приказивачицу Ј. Маринковићеву, која је била изврена, али је кад први пут прилично добро одговорила своме задатку, само бисмо јој световали, да други пут боље. обележи прелазе из радости у жалости из жалости урадост. Тусветреба да иде

постепено, а не скоком. Лукић је био добар Лацко. Добриновић јеимао потежав задатак. Пре њега гледали смо на нашој позорници овде толико добрих Никица, да смо се посумњали, да ли ће ихмоћи достићи, а што смо се у томе преварили, то му служи само на похвалу. Нама се његов Никипа особито с тога допае,што нигде није претерао, него се свагда држао праве мере а док се мало више ужива у своју улогу, биће и боље.

07 ИзрИнеИ“ бе.

» (Две жене, матере и кћери.) Седеле две жене према сунцу, а на крилу своме држала свака свога сина. У то ето два човека према њима, а оми скоче на ноге па ће рећи својим синчићима: Децо, ево наших и ваших отаца, а наших мужева! Питање је: Ко су били та два човека, кад су оним женама могли бити и оцеви и мужеви, Била су два Турчина пријатеља, који су узели једно другоме другоме кћер. па су тако били и оцеви и мужева, оцеви оне деце.

(Ала је доскочио.) На једном дрвету било је дванавст птица. Дође ловац и убије шест. Колико је осталог Шевет. — Није истина, не остаде ни једне, јер су шест имале мртве, а шест су одлетиле!

Издаје управа српског народног позоришта

4 10