Позориште

На шаљиву Игру од 5 чинова стављају се доста необични захтеви. Само финим“ шаљивим играма, које и дубље унутарње вредности имају, шаљивим играма са петоричким подлогама, може се опростити, кад се за њих пет пута завеса дигне и падне. Понајпре згодан предмет, за тим досљедно трупирање призора, заплети, који се на фини начин, а не тек „с неба па у-ребра“ решавају, па лака, течна дикција, то су услови, који су кадри квалифицирати шаљиву игру за такву, која неће стрпљење публике за скоро пуна три сахата на муке мећати. А шаљивим играма, које дубље вредности немају, којима је једина тенденција, да утичу на живце човечије, изазивајући осмех, да просто само забаве, тако, да ив човека за по сахата већ и најмање реминисценције . на оно, што је гледао и слушао, пдче-

зну — то је она врста шаљивих итара, што их Немац са „оставке означује, — што се опет од оног, што ми „ла-

крдијом“ зовемо, мора разликовати. Њима треба да је доста, кад им се један чин, али ако већ мора бити, највише три чина устуге.

„Девојачки завет, својој замисли — која је мимогред буди речено, и сувише чудна и психолошки неоправдана — уврстили бисмо у ред шаљивих игара, коју бмо као другу врсту навели. Бекријашњи и мало блазирани делија Август (г. Сајевић), кога стриц му Радостин (г. Рајковић) % боце рех хоће да ожени, а кога опет наш делија, таштим надама, да ће се поправити, за нос вуче — дознав-

6 ПО

ши за заверу — с намером велимо заверу, јер заветовати се може само, да ће се какво добро дело учинити — коју

је од стрица намењена, му Анђелија (госпођа Рајковићка) сестром од тетке (тоспођа Сајевићка) склопила, да се никад удати неће, — дође Анђелије сажаљење и пријатељство излије у

са својом давши једна другој реч, на ту чудну идеју, да, изазвавши у пријатељство, испослује, да се то љубав, која је по његовом мњењу у Анђелијином срцу притајана била. Заиста чудна завера, којој нема чврста и промишљена основа, све и кад би обе удаваче неудадбоу и плетење седе косе за добро дело држале, што би и за швитарице сувише најивно било. Друго би што било, да су у томе погледу каква рђава искуства имале. Само би то било довољно основа, да неудадбу ва добро дело држе. Онда би и назив „завет“ потнуно оправдан био; али овако, да их два три „срцепарајућа“ романа о томе увере, да је

удадба тако силно зло, — чисто је невероватно. Ма колико ~

је чудна завера, толико је још чуднији начин, којим, иначе доста промућурни Густав кога је међу тим усиљена, ладноћа намењене му Анђелије до тога довела, да своје обећање спрам стрица хтеде пепунити — девојке присиљава, да своју заверу опозову. Још је како тако са Кларом, иначе заклетим непријатељем мушких само за то, што јој све по вољи чине (!), која нагоњена, страхом, да неће старом Радостину морати пружити руку, привољава те полази за преко јего сентименталног фадијана Албина. Вар туима довољно разлога Из страха од мало опорије фазе онога, против чега се она већ „отњуд“ заверила била, одустати од завере! А како тек Анђелијаг Шта је њу нагонило, да, одустане _ од своје речиг Она је сиротица већ тиме себи потписала сведочбу безграничне, да, смешне најивности, што; поверовавши такођер најивним финтама, Густављевим о тобожњој Анђелији, наметла се, да буде посредовачицом сре-

ће Густава и оне, која би њој иначе по психолошким законима | најмрскија морала бити, јер би јој супарница на срце Густављево била. Из оне најивне Анђелије постаде наједаред великодушна добротворка. Кад је пак видила, да је Густав под њеном имењакињом њу мислио, кад јој јеон менторски ускликнуо, да „не верује тласу, који јој се срца хвата“ (2), него да „само--за- својим осећајима-пође“, тако је била усхићена радошћу, да је на заверу са свим заборавила била Кад је знала, да је тако слаба, сујетна, није требала ни заклињати се, него мировати, па се не би ни бламирала. :

Замисао, есенција целе игре у удевојачком завету“ слаба. је страна у игри; али за то се сложиле гдекоје драстичне сцене, погдекоја са свим паметна рефлексија Густава, а врх свега живо приказивање комада од стране наших вредних глумаца, — на челу им гости г. Рајковић и жена му, — па таква конфедерација кадра је била учинити, не само да заборавиш, да је вамисао неприродна, него још помоћи комаду, да са свим успе.

Госцођа Рајковићка, која је у улови Апђелије први пут као гост ступила пред овдашњу публику, врло је сретно инаугурисала почетак свог делања код нашег позоришта. Све је квалификује за најивну љубавницу раг ехсеЏепсе: сва појава, а нарочито орган јој. Игра јој је природна, неусиљена. У сценама, где јој Густав диктира писмо, за тим где Анђелија, савладана радошћу, што се у Густаву на своју корист преварила, па њему признаје своју љубав, знала је приказивачица погодити прави њежни, мехки тон. Управ нашег позоришта добро би чинила, кад би госпођу Рајковићку за члана народног позоришта ангажирала, нарочито за најивне улоге. — Г. Рајковић наш је стари познаник. Из Загреба га прати леп глас. „Стриц Радостин,“ на жалост, није му дао толико прилике, да публику својом одмереном, размишљеном игром, усхићује. Ипак је учинио из „чике Радостина“ толико, колико се учинити дало. — Густав је нашао ваљана пнтерпрета у г. Сајевићу. Аплауз, којим је публика пропратила, игру му, нека му је знак, да је то право поље за њега: љубавник у конверзацијоним шаљивим играма и бонвиван. — И гђа Сајевићка представ-

· љала је оштроконђу Клару са свим добро, где где и сувн-

ше драстично. — Улога „плачног“ Албина по себи је таква, да не ди и највештији глумац знао из ње што истесати, па за то нећемо г. Бошковићу толико у грех уписати, што је није на задовољство публике извео. Још је почетник; вољен труда канда има, па шат се за ваљана глумца изобрази. Цублика је, као што већ рекосмо, комад — (или ако не ће бити поједине лоше сцене) — врло милостиво примила. Пљескало се на сву меру, а галерија и преко мере. Г.

#10. зефо ои РРА # (а Ема Визјакова пл. Николеско), слављена певачица хрватска налази се у овај мах као гост у дагребу. Као што јављају „Нар. Новине“ обасипљу ову уметницу сваковрсним овацијама, венцима п славопевима. Гђа Визјакова певала је до саду „Фаусту“, „Роберту ђаволу“, „Мартарети“, а певаће и у „Троватору“.

Издаје управа српског народног позоришта,