Позориште

а

мад. По што Мегре буде одбијен, питају та после, за што је управо хтео да ожени свога нећака кћерју гђе Ришарове. „Кућа гђе Ришарове“, одтовори он „налази се у истој четврти, где је и кућа мога нећака; да сам коју другу просио, морао бих ићи далеко, а овако она ми је најбли-

| | | | | | |

та. Ја патим од жуљева, који ми јако штрецају, особито кад се мења време.“ У тђици Ришаревој нацртала је Катарина П., као и у нећаци гђе Тантенове, неку младу девојку из Петрограда. Све те драматске ситнице сведоче, да је Катарина П. имала дара за писање позоришних дела. —е.

о Аш от за,

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Последње љубавно писмо“, шаљива игра у 3 чина, написао Викторијен Сарду.) |

Управа нашег позоришта и ове јенедеље конзеквентно са једним новитетом на среду изашла. Са врло згодно промењеним насловом приказана. је у суботу 9. априла о, г. први пут шаљива игра славног Сарду-а: „Сез рашез де хлопсће.“ Викторијен Сарду данас је најбољи француски писад модерних драма о разводу и тенденцијозних, пародујућих шаљивих игара. Истина да се с њиме, особито на првом пољу, Александар Дима млађи о палму бори и натиче, али то, што овај последњи бегенише неки особити начин пикантерије, која већ прелази у тривијалност, чини, те се Сарду-у, дабогме не код Француза, нарочито Паризлија, које тривијалност баш у очи не боде, али на, другој страни првенство даје. Производи Сарду-ови у последње време чинили су сензацију. Напомињемо само његову „Апагеа“, која је, ако се не варамо, до неких 50 пута узастопце на бечком „Сахјтпеаћехг-у“, чини нам се претри или четири године била, представљана; његову шаљиву игру „Нарагаз“, у којој он, износећи у насловном јунаку карикатуру недоследности, псмева и немилостиво, оштро шиба неке те неке дипломате и бирократе.

Говорити дакле о духу, женијалности Сарду-а, значило би, сипати воде у буре Данајида. Но са свим друго, а и позамашно питање је то, да ли је Сарду за нас. Ми н. пр. да смо у суботу били у „Треајге Рапсај5“-у, у „Маџдехаће“-у, или ма у ком храму Талије у Паризу, са свим бисмо задовољни изашли са представе, па би се још путем чудили таквом духу, који је кадар из једног простог писамцета, из просте једне „дрљотине“ такве заплете извести. Али овако, у Новоме Саду, у српском народном позоришту, морадосмо се запштати, да ли је таква врста шаљивих игара за нас или нег Та ни Сарду не ће баш да се женира, што се претераних пикантерија тиче, па тако нас је, искрено да речемо, чисто немило дирнуло, кад чусмо из уста, нашег Ружића по гдешто и сувише пикантно. Па осим тога нису ли нама такве еманципиране претеранице, као што је Сузана, туђе Сарду-у истина као да је у „последњем љубавном писму“ мното до тога стало било, да јој пришије и погдекоју лепу црту, да тиме затлади неке особене изгреде њене, па то му је можда пред његовим Паризлијама за руком испало, али пред нама никако: Сузану нисмо у стању да схватимо.

Да речемо коју о садржини.

Једно љубавно писамце,

које је пуне трп године у ладном загрљају камените „флоре“. |

чамило, изгледајући свог адресата, узеше „екстраватантни“ Проспер Блок (г. Ружић) и још „екстравагантнија“ Сузана, (тђа Сајевићка) за сазиз Беја. Мењале су ве ту „дипломатске ноте,“ борило се ту на „живот и смрт“, па већ се ратна срећа насмеши Сузани, кад ал кобни Фапаиа из непријатеља начини савезнике. Уллриз па в окрену обоје своја копља према, трећем непријатељу Фан дер Хофну (г. Рајковић). Сузана, коју је Сарду одарио милијонима „рогова са осећајима,“ вешто обмане свог новог непријатеља, а овај опет на сву силу из пређашњих противника начини најтешње савезнике. Адресат писамцета био је Проспер, писац истога лепа, Фан дер Хофновица (гђа Рајковићка), која је целе игре у страху и трепету, да неће њен љубоморни муж дознати, да јојон није „прва љубав.“ У Сузани нађе она одану, енергичну заступницу, која исполује, да се писмо, по што је читав низ беда и невоља претрпило, претворивши се најпосле и у дом „тигра—бубе“ чудног ловца Тиријона (г. Сајевић), — најпосле спали. Као споредне особе фунгирају: милокрвна сестра фан дер Хофновичина Марта (тђиа 1: Хаџићева), сирото ђаче Павле (г. Бошковић), што је једва главу помолило испод папуче хипер-честите своје ујне Тиријоновице (тупа Поповићева); за тим још три до четири облигатна чељадета првог и друтог „ранга“ из куће фан дер Хофнове.

Комад је пун лепих, занимљивих сцена. Ове је публика пажњом и допадањем пропратила. Експекторација Кинеза Проспера о сени јелена на екватору и на северу мало је нренатљена; бар се усуђујемо Сарду-у приметити, да се код нас, ма да смо ближе екватору, те тако мања вен пада, на ту сен двапут више пази, него код њих на њихову и мало већу. (Не знамо, да ли Французи знају за „трн у туђем и балван у свом оку.“)

да приказивање комада може се доста много лепога, и похвалнога рећи. Глумци су, као обично при приказивању новитета, — бар ми то приметисмо — дуплом вољом посла се латили, те тако могосмо уживати у складној целини. Добро знају наши глумци, да успех или фијаско новог комада, врло много од њих зависи. Нарочито су се одликовали промишљеном игром својом г.Сајевићка и г. Ружић, али који нам је, нека буде мимогред речено, и сувише лепу и младу маску узео био за човека, који је обишао два света: за тим г. Рајковићка, г. Рајковић, т. Сајевић, тђце Л. Ханићева и Ј. Поповићева — свако у своме беху врло добри. [. Бошковића „и паки“ је задесио кобан случај: у „Девојачком завету“ га немилостива Клара, а сад опет тиран-ујна спречаваху, да из својих улога што начини, 4

Издаје управа српског народног позоришта,

“| 4