Позориште

| ______________-____________________ –-== = с пе

| даллл> У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 17. АПРИЛА 1877. лаљљ~

у Ф с 9 о У“ Јо “~ ис

„У тодива 1, | || ј || | | || | | ;

-< БРОЈ, > УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ.

Излази СВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА.-— Отоли за Нови Сад 40, д нА СТРАНУ 60 н. месечно, — ПРЕРШЛАТА св шаље КорнЕЛУ Јовановићу, који СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

ОМА 3 Оаглока |ЉВИ НИ.

(Наставак.)

Салвинијев „Отело“ заслужује прво место. Разликује се у многоме од других, а надмаша их еве, особито по психолошком обиму своме. Пре свега, Салвини не приказује Отела као што су га обично до сада приказивали, а то је, као „млетачког црнца,“ нето као полутана Мавра, и то са свим

према својој дивљој природи одмах кидисати. У полутана Мавра крв је већ питомија, а нарав блажа, па му дају маха, да се мирно, али постепнено претури из нежна вереника у убијцу своје жене. Дивљаку принцу могло би приличити и 10, да од љубави и милости одмах пређе на убијство; за углађена, оплемењена и готово хришћанска Мавра јевропљанина било би то насиље, па, с тота невероватно. У Мавру је дакле Салвини нашао више простора да прикаже страст како постаје, како расте и како сазрева, и тиме је пеихолошки размакао Отела. Он приказује Отела, кад још Отело није Отело, а и онда, кад Отело престане бити Отело. Салвини игра Отела у првој радњи тако, као да је Отело невин, безазлен, и као да нема никаквих слутња, а у петом чину већ више нема Отела, него га замењује махнитим човеком, који не зна шта ради. да опет тиме 0правда. што је углађенији Мавар учинио тако дело.

Тако је Салвини задобио за свога јунака ново исихолошко поље, разбојиште за душевне борбе, и то тако пространо, како га не беше у других "предетављача. Али у њега и јесте снаге, да то Ррдно поље са свим испуни. У првој радњи је смеран, али и достојанетвен и према људма и према љубавној милости дездемониној. Изгледа као да ће играти невину, пастиреку игру. Ништа не издаје, да ће Отело моћи бити тако одлучан ; али се опет види, да ће се из бескрајне љубави њетове, из те силне страсти, моћи изродити све;

с разлогом. Као прави црнац морао би Отело“

| Други, трећи и четврти чин је сама љубомора. Од | оног часа, кад је Јаго усадио ту страст у душу отелову, видимо је у свима степенима борбе њене. Отело се бори против разума, бори се против љубави: сад плане као жива ватра, а сад се опет етиша и притаји, док најпосле целу душу не обухвате пламенови љубоморе. Најдивније приказује Салвини опе моменте, тде се душа колеба између два осећаја. Отело н. пр. прима баш онда, кад је први пут Дездемони приговорио, неке посланике сената. Хтебд би ту да очува достојанство пред носланицима, а овамо му у срцу букти ватра од љубоморе и гњева. Салвини приказује то дивно. Овамо чита достојанствено и с поштовањем писмо сенатово, а овамо ври у њему гтњев и љубавно очајање, па чисто видиш како та надвлађује час

једно, а час друго. Или онај знаменити призор, | кад Отело у јарости хоће да удави издајника Јата. Горостасном снагом ухвати та, дави га, баци га о тле ги хеће да га изтази ногама. Већ је дигао ногу, а у тај мах победи човек у њему; он пдвуче ногу натраг, осрамоћен, што је и нехотице · постао звером. За тим наступи моменат, где се из једног јединог гласа, из једног јединог покрета види | како најчовечнијим, готово милостивим начином сажаљева злостављенога Јата, Најпосле му остане само стид, скрије очи у руке, јурне у отворен алковен, падне поништен на софу и почне плакати, што се могао тако морално понизити.

У последњем чину је још већи. Девдемона спава иза вастора,'а Отело улази; даје убије. Већ не влада сам собом, разума му је нестало, и тек по тдекоји остатак његових некадашњих мисли иосећаја вија му се по мору његове узбуркане душе; Жртва спава; не треба је пробудити, па с тога шапће. Шапат и полумрак делују грозно. Мо|-менат,-кад хоће свећу да угаси, па се све јед-