Позориште

него се и нехотице истаче покајником и осветником увређена човечанства, да живом сликом подигне и охрабри с једне, а попрети и казни с друге стране. Тако је постало више његових драма, н. пр. „Хајдуци“ и „Фијеско“; а тако је постала и „СОплетка и љубав.“

„Оплетка и љубав“ износи нам крваву слику, али та слика диже душу нашу, а срце нам крепи у добру. Поштена грађанска породица. бори се за најсветија своја права с поквареним и надувеним великашем. Представници доброг начела истина пате и падну у тој неједнакој борби, али је опет победа њихова — победа њихове идеје. Они падну, али као венцем славе окићени мученици, као свеци, а њихова ствар живи још даље,и стостручи се у хиљаду срдаца. Неваљалство и истина бесне, али за кратко: казна им је неизбежна, а вечна осуда осигурана. Искрена љубав и честитост привидно страдају, али то страдање не буди у души нашој страх, него искрено саучешће и штовање. Лујза, Фердинанд и Милер су у нашим очима на врхунцу човечанства, и то баш са те победе, а президент Валтер и Вурм су измет људски. За Лујзу бисмо радо и онај отров попили, и чисто јој за њ завидимо, а, за Вурма не бисмо ни прста окаљали. Његове се судбине сваки гроги и гнуша.

Према овоме види се, шта је замисао и тенденција, те трагедије, а види се и то, колико би могла замашити у душу човекову. Је ли она према својој лепоти и величини тако и изведена, могли бисмо судити већ по имену шилеровом. Али ћемо се и о томе осведочити.

Грађански живот је веома необичан објекат за трагедију, и Шилер је код Немаца од првих, што је прегао, да њиме успе. Круг грађанског делања тако је мален и обичан, да се готово неда ни појмити у строго трагичним моментима. Та трагика хоће лако да се претури у противност своју. Па како је онда Шилер могао успети, и од куда да је „СОплетка и љубав“ ипак трагедија у естетичном смислу те речи 2

На то питање одговара, сам дух шилеров. Њему је срце човечије полуга, што светом креће, а то срде је у свих људи једнако снажан мотор. Шилер је изабрао за своју трагику љубав и поштење, а то двоје могу бити неусипни извори борбе и у грађанском животу. Лујза и Милер су трагични само са те стране и само у том облику, како их је Шилер цртао. Они би јамачно постали смешни, да их узмемо са које друге стране, т. ј. да им песник својим великим духом није определио област и тиме им ударио печат трагична достојанства. Милер је истина само прост музиканат, али чврсто поштење његово рече ти одмах с почетка, да би тај прости човек био кадар, успети се до тратичне висине, борити се и пропасти за своје поштење, дакле за идеју. Лујзина љубав према, Фердинанду има само једну границу — а то је љубав детињска и њено поштено име, али та граница је тако строго обележена, да је не сме прекорачити, а да не изгуби. од свога трагичног значаја. Борба између тога двога, то је опет трагичан моменат у њеном карактеру. То је оно т. 8. духовито ехватање грађанске трагике и тиме је Шилер успео.

Исто тако духовито цртани су и други карактери. Неваљао човек и отац, тако рећи, зликовац на незаслуженом месту (Валтер); ласкава, себична, па после неверна удворица (Вурм); тупоглав, низак а надувен племић (Кало); страсна, али опет за то достојанствена фавориткиња (Мил-

фордова) — то су типови, како их је ретко где наћи тако конзеквентно нацртане. Да је при томеи формалан склоп | красан и према естетичним захтевима, знаће сваки, који | познаје драме шилерове.

Така дивна замисао, па у таком облику, мора, неодољиво утицати и на душу и на срце човечије. Ми силно осетимо, и то прави трагичан утисак. Ми жалимо и саучествујемо, али нас судбина наших јунака не поништава, него нас још диже и крепи. Тај утисак ослабљен је само у толико, у колико ми не појимамо таких прилика. Оне су се садану Немачкој изгубиле, дакле су и за Немачку застареле, а у нас их никад и не беше.

Преостаје нам још да речемо коју о самој представи.

Гђа Сајевићка (Лујза) живо је схватила и љубав и детињу оданост. Где тод су те две стране њене душе долазиле у колизију, ту је представила борбу истинито и верно, Најзначајније изразила је ту борбу у призору, где јој Вурм диктира писмо. Видиш на њој да неизмерно љуби Фердинанда и своје лепо име, а видиш како је као громом порази вурмова реч: „Џелату вашега оца.“ Душа јој сб силно колеба, тело већ малаксава од те душевне боље, а она скочи немо, да га на провору оснажи чистим ваздухом. Како је то одударало према хладном и бездушном понашању вурмовом и његовим сатанским интенцијама. Она га само каткад мирно погледи, али у том погледу огледа, се бескрајна мржња и гнушање. Исто тако снажан беше онај призој, где Лујза помирљивим, меким, умиљатим гласом подсећа, Фердинанда на сретније дане њихове љубави и на своју љубав, да му тиме индиректно рече, како њу и сада усрећује та љубав. Права, декламаторна патетика јој је много слабија од неме, јер често прелази у хладан, надувен патос немачки. — Г. Ружићу (Фердинанду) дивилисмо се у у првом призору с оцем. Још ништа није рекао, а већ си у напред могао видити, шта ће оцу одговорити. Са. лица и држања, могао си читати цео значај фердинандов. И остала значајна места спровео јет. Ружић духовито и верно, само што је овога вечера у јачим афектима глас му губио своју боју. — Госпођа Ружићка (Милфордова) импоновала нам је у почетку своје страсти и у својој резигнацији. И она вешто пресађује борбу душе у спољне знаке. — Госп. Лукић (Милер) показао је, да је за ту врсту удога. Верно је приказао поштена грађанина и милостива оца, а особито вешто увређену част и достојанство. Само што није никад ни изилазио из те патетике. Грађанском музиканту Милеру не приличи увек онај виши трагичан патос. Он своје осећаје изражује обично много простије, и само је по гдегде момената, где ступа у праву трагику. — Г. Сајевић |Калб), оперирао је вешто својим гласом и кретањем. За чудо, што је комика сајевићева од велика обима. Да г. Сајевић боље мотри на то, могао би се тиме јако користити. Он има тако рећи читавих скала у својим средствима, али их не употребљује. Тек по гдекад хоће да се то истакне, н. пр. у калбовим речима: „А шта ће онда самном битиг“ — Г.дорић који је као президент био лепа појава, и г. Марковић покретали су од своје стране целину тако тачно, да је цела представа ишла као добро навијен сахат. В.

Издаје управа српеког народног позоришта.