Позориште

ЗА ИВ ЈЕ ИЗЕР ди ај

срећно намештеним редом, којим су Једна ва другом текло, управо толицале, живце публике на смех; са неким особеним својством, које их карактерише, изазивљу за се симпатију гледаоца на први мах, а то.за то, што су им та особена својства некако невине природе, што се ни за једно од истих својстава не може рећи, да је такво, да, би од човека начинило ако не одљуда, а оно ексалтирано

створење. Та својства, каква инхерирају особама у Мозе-

ровом „Ултиму“, свави непристрастан гледалац мора појмити, а по нашем мњењу радо и хоћеда појми, јер по себи

нису, а не могу му ни изгледати никако претерана, или

иоле чудна. Зар је н. пр. какво претерано својство она флегматичност и комодитер Лебрехта, ла, она силна, тежња за „појетичним“ у говору и деј код Каролине Шлегловице (гђа Ружићка), она мало фил рија и морални јогунлук професора Шлетла по т, де Ва цело нису, а најмање још у оној форми, у којој их Мозер, дотичним особама у „Ултиму“ придаје. Гдегод је карактеристика које особе почела сувише да се истиче, гдегод се могло побојати, да ће усљед тога особа иста фадном постати, а тиме интересирање гледаоца за њу ослабити: ту је Мовер вештом руком шатирао, а тиме постигао, да се особа у оном "интересу, које је код гледаоца на први мах побудила, задржала до краја; да није изашла изнад ниво-а природнога,. обичнога.- "По су све фигуре, извађене из свакидашњег живота, код којих се није морало ничег ванреднота, никаквих чудних епитета „за кике довући“, да би оне постале удесне за позорницу; баш напротив, тиме, што су обичне, а тиме појмљиве и разумљиве, биле су као'створене за конверзациону шаљиву игру.. Па онда, што је још ваљаније, Мозер је конзеквентан у цртању својих карактера; ови неће због најмањег повода сврнути с пута, којим су пошли, који они за прави држе, него тек онда, кад им се еклатантно докаже, да тај пут неваља, па и онда с њега сврћу тако скромно и пристојно, да им човек доондашње погрешке, које. Мозер, као што већ рекосмо, својим особама, и онако у врло малом) квантуму придаје, врдо радо кров прсте гледи и. опрашта. Заслуга, која се Мозеру одузети не да, та је, да је кадар за једно вече са пуних пет чинова забавити, а резултатом и поучити публику; асда не мора за то у помоћ узети чудне, неоправдане вамишљаје и особе са таквим својствима, која би за све друго пре приличила, него да се'ивнесу на, поворницу, · О ; Радњу комада, која се постепепо развија „и кроз цељу игру љубопитство публике за резултат буди, тулисати, било би из два разлога излишно. Прво и прво оном делу публике, који је комад гледао, још је за цело живо у памети чин комада, јер је та публика исти са необичном пажњом и интересом пропратила. А друго, смо извештени, позоришна управа није рада да са „Ултимом“ вачини „Ултимо“, него је навана, на изјављену жељу са многих страна, да. са, репризом дуго не оклева, те тако ће и она публика, која се у суботу није дебила у позоришту, добити прилике, да упозна радњу Мозеровог „Ултима“, и да упознавањем исте време врло пријатно, а и корпено проведе. Неправедно би било, кад би се прећутало, да сутлумци и глумице употребили и ову згоду, да покажу, како су сву своју снату уложили на то, вако су се лепо. сложили, да нам ваљан новитет прикажу онако, како је то истога

У

"а Зи 0с0бв, свака 5

овде рекапи-

као што.

достојно. Овде. је између осталог још исто био задатак, прокрчити (пут за нас новом паецу. Да су тлумци тај задатак потпуно извршили, доказало је то, што је комад код публике сјајно реисирао.

Представа у суботу 7. маја о. г. била је једна од најбољих и од боље посећених у овој“ сезони. Главне улоге биле су у добрим, припознатим рукама, наиме у тт. Ружи-

"ћа, Рајковића, Зорића, у тђа Д. Ружићке и М. Рајковићке,

пи у гђца Ј. Поповићеве п Л. Хадићеве, који су сви своје

удоге добро проучили и с њима са свим спремни и сигурни

на среду изашли. И прикавачи мање више споредних -улота, тт, Лукић, Марковић, Бошковић, Добриновић, Јуришић и гђда Б. Хашићева допринели су своје тако сјајном успеху комада - 18 ; . г.

(Народно позориште у Загребу). Прошле суботе, 12: маја, видесмо на нашем поворишту | Далилу“, од 0, Фељета. Ова Фељетова врло оштроумно замишљена драма одбила нас је немило. Радња је најпосле сасвим малена. Каваљер Карниоли (т. Мандровић) нашао је у Далмацији неког младића Андрију (г. Јовановић), у коме има врло много композиторска "дара. Тај:дар) младићев) раввија учитељ музике Немац Сартори (г. Милан). Андрији при |том омили учитељева ћерка Марта (гђа Фрајденрајхова). Хоће да је узме за жену управо, кад му се прва бпбра пева. Карниоли се уплаши. Ожени ли се Андрија; мисли он, задремаће њетов уметнички дар. Да осујбти женидбу; завлачи Карниоли Андрију у љубавне мреже лепе: грешнице, маркезе Фалконијери (тђца Перисова). Маркеза, права змија, савија се око младићева срца, који пронада у блуду и ништа не ради. Најпосле се досади маркези то љубакање. Нађе себи другог љубавника — тенористу. Карниоли врати се из Шпањолске и увиди, какво је зло починио. Марта умре од жалости) а Андрија паде мртав на земљу, кад опази, да је

„маркеза с тенористом побегла. Феље је Хтео овде доказати

да распуштени, разблудни живот убија највећи уметнички таленат, по чему да како сљеди, да редован живот није препрека развитку талента. Те Фељетове тезе неће запста

„нико побијати, али довази су му одвећ жестоки и дра-

стични. Маркеза, која је младића стисла у своје канџе, у пркос маркезату је куртизана најниже врсте, измет свога споља која плаче, која се преклиње, зоворећи о својој. љубави, а скоро “у исти час побегне са другим мушкарцем, Карактер јој је тако низак, да не може бити драматичан. Још мање је трагичан карактер компонисте Андрије. Без борбе нема трагичног јунака. Криви ентузијазам Карниолија, спојио је даровитог. младића отменом блудницом — а Андрија нема снаге, ба се из блудног наручја отме, Андрија нема ни мрвице воље — мува је то, која је пала у блатну воду, па се не може да извуче. У кратко, у целом комаду има спољнег ефекта, али нема активитета. Представљало

''ев добро. Јре свега ваља нам споменути“ врено приказива-

ње тђце Перисове, која је после тешке) болести први пут ступила на позорницу. Гђца би поздрављена дуготрајним пљескањем и лепом китом цвећа, и ми поздрављамо ту врсну глумицу, која је свакако украс за наше позориште. Другим глумцима, вије било Хритувовиј | „Млепас.“

Издаје. управа српског народног поворишта,