Позориште

КСАРОКИА ЗБИРА АИНУ

ускорђипача, удовица Хене, са шетње неке по језеру врати. Дугим чекањем уморени Кегл, баш је помислио, да ће у неком младом човеку, — који је тог часа богу благодарио, што се несносног путовања, било на жељезници, на колима, или на лађи по језеру (морали бисмо најпре знати стање комуникације у том брдовитом пределу) отресао и до цели, на име до тостионице крај језера стигао, — нађи средство, којим ће себи време прекратити. Но у томе је наишао на куријозан „камен претиканија.“ Нови „пришелац“, у коме упознајемо сликара Рекса, сувише је у себе уображен био, а да би се за просто средство дао употребити. Најбољи начин, којим га се опет овај хтео ослободити, чинио му се тај, да се у „књизи за странце“ презентира као „содијалан демократа“. Помислио је, да је социјалан демократа за старог конзервативца баук, страшило, кока ће се исти курталисавати. Но и сликар се ужасно преварио. Није, јаднив, узео на ум, да иоле лојалан бирократа, па још встеран, мора бити колико толико и Везећулећнетпезћоавћ, па и стари Кегл не могаше у томе бити изузетак. Које љубопитство да сазна програм те „проклете“ секте, а које и тежња за „бешвихтигунгом“, за довађањем изгубљеле овце на праву њиву (тако бар он сам каже) учини, те се сиромашном сликару на душу попе, а овај је тако са својим ремедијом, који је с почетка за са свим апробатан и сигуран држао, постигао баш оно, од чета је бегао. (Сршиће- се).

Ооо И НЕ.

% (Народно позориште у Београду). У понедељак 16. о. м. представљен је у нашем позоришту „Милион“, шаљива игра у четири чина, нашисали Лабиш и Делакур, превео Јован Ђорђевић.

Шаљиве игре француских писаца у опште се радо гледају на нашој позорници, а то је и ове вечери лосведочила, многобројна посета од стране публике, која је кућу дупком напунила. И заиста, гледајући изврсно написану игру ова два писца, пе може нам бити, а да не иставнехо двојаке користи, које смо имали од овог комада. Побудио је у нама смех усљед идеје једнакости, која се у своме комичкоме облику појављује кроз целу радњу, а с друге стране пречистио и свео је ову људску особину на моралну, разумну меру и јачом је учинио. Такове шаљиве игре, које, као ова, иза себе оставе бар колико толико у човеку утиска, вредне су много веће пажње, но што им се иначе указује, а и заслужне су, да се о њима само похвалом говори.

Није ми намера да се упуштам у радњу овог комада, пошто смо та више пута гледали на нашој позорници, али то морам рећи, да смо ове вечери уживали, као што скоро нисмо, у складно и вешто приказаној игри. Похвала на, сваки начин припада представљачима, који су овог пута с особитом вољом и необичним расположењем трудили се, да нас у пуној мери задовоље, како с добро наученом улогом, тако с ваљано проникнутом и врло добро групираном игром. Може се рећи, да је, осим омањих погрешака у језику, које се никако или неће, или не може истиснути код неких глумаца и мање приметних мана у појединим сценама — ишло све као што треба. да иде у овакој врсти игара. 4.

(Народно повориште у Загребу). „Ујепас“ пише: „Драма донела нам је при крају сезоне новину „Љубав без штовања“, од Талијанца Паола Ферарија. Италија,

сматра Ферарија уз Чиконија за свог најбољег драматског нисца, али „Љубав без штовања“ није најбољи плод фераријева пера. Разређен је и израђен је комад да како добро, осим веома, невероватног прекрета на свршетку. Језгра Фераријеве позоришне игре јесте опет прељуб, мушки прељуб. Блудно беснило мужа долази шта више до тога, да муж своју жену хоће да отрује, а она то гледа из потаје. Жена хоће, да испије отров, али се муж покајао па не да, те се опет измире, па су опет сретни, а свој несрећи крива је Маркеза без душе, срца и поштења. Вештачки састав, страсни призори заклањају да како драстични унутарњи несклад, те га заборависмо још већма уз мајсторско приказивање г. Ружићке ит. Јовановића, које су лепо потпомагали гг. Фрајденрајх, Бан и Динуловић,“

УМУ РО О Е.

(Живописац А. Мародић.) Велики мецена преузвишени г. бискуп Штросмајер, описујући у „Узепси“ нове слике у својој галерији, вели о нашем младом живописцу А. Мародићу ово:

„Четврта слика је сликара А. Мародића, који у нашим фрушкогорским самостанима делује и бољи укус шири, не би ли се и ту већ једном од хијератичке визангијске укочености одустало. Мародић спада у врсту бољих наших и даровитијих млађих сликара. Био је једном са г Л. М. у мојој вући пријазно примљен, пак ми се одужи лепим уздарјем слике, која представља полреје самостанца (калуЂера) Камалдулева. Олици на леђи својом руком посветио мени слику и потписао се. Слика је добра и вреди, да се уврсти у број славјанских слика у нашој галерији. Техника је особито добра. С те стране је уметник светешкоће савладао. Једно бих само олазио. Свака слика има свој душевни смер, своју особину. Оликарева, је да како задаћа, да тај смер и ту особину што тачније и разговетније означи. Ради се о свецу, који веома много пости, тело своје мучи, п губи се у мистеријама 60жије светости и изврсности; ради се о учењаку, мудрацу и говорнику, који тмине у народу разбија, нове и замашне мисли ствара и срцем и душом својих суплеменика по вољи креће; ради се о човеку велика ума и чврсте воље, који нова друштва оснује и духом својим за векове опаја; то све ваља да сликар у слици својој тако означи, да свако иоле изображен првим погледом на слику погоди, шта слика значи и говори. У томе је вечит и ненадмашив узор Леонардо да Винчи у својој последњој вечери. Како је ту све дивно индивидуалисано! Како ту сваки збор и сваки поједини апостол свој посве опредељени смер, свој посебни дух изражује и своје властито слово слови. Да се ово довољно оцени није да како доста имати пред очима оне бакро-и дрворезе последње вечере Леонардове, којих је на хиљаде и хиљаде по свету, него ваља стати у Милану пред сам Леонардов изворник, Велики сликари танким потезом на, чилу, живим погледом у оку испретним вањским положајем знају присилити слику, да оно и ништа друго, него оно, што они намеравају, означи и проговори. У тој струци, мислим, да би се наш млади сликар морао старати, да по нешто боље успе.“

Издаје управа српеког народног позоришта,

328