Позориште

|__ће подићи споменик од мрамора, над мојом главом не ће садити цвеће оне лепојке, које су ме некад радо гледале. На мој гроб не ће се метати венци свакога пролећа.

Али боље и тако! — Пљескање би ме једило, мраморни споменик стешњавао би ми груди, а цвеће би ми зборило о пролећу, о љубави, о сла| ви. А ја хоћу да спавам, без снова, хоћу тврдо да спавам, да боравимм мртви санак — ва навег!

А, та ви сте ту! Ти столару градиш ми сандук, ти крчмарице шијеш ми покров, а вас двојица ћете ме изнети, покрићете ме земљом, па ћете ме се сви сећати. Кад се дечурлија не узимају више с ким забављати на улици, кад на пољу увбесни бура и холујина, па нико не закуца на ваша врата, кад вам зими о дугим вечерима, не узима ко причати чудноватих и тужних прича, тад ћете уздахнути: „Отари.Давид спава бог да му душу прости!“

Овамо ту купу, па ми наточите вина! Пустите ме да пијем, да плачем, да вам причам!

жбивило пријатељство ! | Али не спомињите ми његове сестре — љу-

.

На свушштини „друштва за српско народно позориште“ 929. марта 1877. прочитан је овај извештај привремене управе о српској народној поворишној дружини:

Славна секупштино! Управљати позориштем значи у неку руку водити рат, па као што је за успешан рат осим евега потребна срећа, која је, као што знамо, јако променљива, тако исто и позоришту треба да прискочи у помоћ добра, срећа, ако хоћемо да изађе светлим образом из боја, који мора непрекидно да бије са љутим непријатељем свакога позоришта, са невољом и новчаним незгодама, са нехајањем и немарношћу. И наше позориште имало је да се бори с | великим незгодама и неприликама и за целу |

прошлу поворишну годину, а тако исто и ва по| следњих осам и по месеца. Што је све не| вгоде савладало, може се приписати у заслугу по| воришним органима, који су уложили били сву | своју снагу, само да одрже и сачувају позориште. Цело то време прошло је и опет у непрекидној | борби за опстанак нашег позоришта, а та борба | |

Пра =

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

бави! Јер ћу се иначе разгњевити и помамити. Шекепир је писао „Ромеа и Јулију“ у свом бесвилу, Петрарка је био јадан фантаста, а ја ја сам махнит комедијаш.

Хоћете ли да знате какав је мој живот 2

Е па добро, нека буде! Ја ћу вам причати како сам живио. Данас ми је и онако празник. Говорићу вам жалосну придику. Али немојте ником даље да је приповедите. Могао би је лако чути који беспослен бедаст песник, па је ставити у стихове, а светина би још могла и плакати, као што плаче кад види на позорници просијака — а кад је код куће, отера га ипак испред вра= та. Ха, те крокодилске суве, како ли их се плашим!

Мој је живот кратак и жалостан. Ко га ушчита, плакаће и семејаће се уједно.

Али шта ја ту брбљам које штаг Мој је жи-. вот скрпљена трагедија, коју је петљарски аутор њезин покрао од Шекспира; јер ја сам љубио као Ромео, — патио као Отело, — а блудим и тумарам као краљ Лир, па ме свуда прати успомена, та верна, лодругљива, та опака будала.

(Наставиће се)

| позоришне органе, да уложе сву своју снагу, бригу | и старање, да не угине наше позориште и да се | развија и даље у оном правцу, који је и до сада од велике користи био нашој народној просвети и просветвом напретку у опште. Да је у томе доста рађено, доказ је, да се привреда позоришне дружине, у прков рђавим временима, није умалила, него се још и увећала, а да је и позоришна дружина и у уметничком правцу папредовала, томе је највећи доказ баш сама увећана привреда.

За прошлу позоришну годину, и то од 1. јула. 1875 до 1. јула 1876, обишла, је позоришна дружина ова места наша: В. Кикинду, Темишвар, Чаково, Вршац, Нанчево, Нови Сад, Руму, а од | 1. јула до данас ова места: Вуковар, Винковце, Сомбор и Нови Сад. |

у В. Кикинди бавило се наше позориште од | 1. јула до 15. августа 1875. и ту је давало 20. предетава и 1. беседу; у Темишвару је провело време од 15. до 30. августа 1875. и давало је 8 | представа; месеце октобар и новембар 1875. У | Вршцу и ту је давало 38. представе; месец де| цембар 1875. и јануар, фебруар и половицу марта,