Позориште

име

У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ 27. ДЕЦЕМБРА 1878. „~~~ ~~

С (о

у | 40 БРОЈ),

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излави свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

ОТАРИ ГЛУМАП,

ДЕ

· (Наставак )

Стари Давид био је некад весео, живахан де- | врага, да ће се касније судба са мном тако ти-

чак, дика и једина радост своје матере — своје матере, велим, јер оца нисам познавао. Он је умрљо, кад је мени било једва две године дана.

Ко је прошао поред наше јадне кућице у оној тесној каљавој улици, што се звала „вештичарска улица“, па је видио како моја мати од ранога јутра до мрклог вечера код нискога прозора шије, и како ја у поцепаним хаљинама, а у запуштеном стању тамо амо тумарам, — тај је могао сажаљиво уздахнути на тај призор, ако је сирома човек, а пријатно наслађавати се, ако је био богаташ; јер у невољи и сиротињи има, много комичнога, емешнога, као што се опет у богатству налази често много трагичнога, жалоснога.

Па ипак нисмо били несретни. Бог, тај отац свих удовица и сирота, даје човеку утехе, даје му рада и покрај тога задовољства, — радости и наде. Имали смо увек хлеба, а нисмо никад пресили. Шта више о великим празницима, а по некад и недељом, правила је моја мати и сарме, па ми је још куповала и по коју нову хаљиницу, коју су мијош онога дана моји другови поцепали. Мати се моја бар радовала, што је могла. и мене изједначити са господском децом, која нису никад носила закрпљених хаљина; али им ја ипак нисам нигда завидио, јер су била увек слаба и болешљива, тако, да сам их могао по десеторо једном руком оборити на земљу.

Био сам ја врашки деран. Никаква шала није могла проћи без мене — ја сам био у свакој чорби мирођија.

Ха, ха, ха! Кад се сад сетим свега, шта сам радио, морам да се смејем, па ми од смеха често ударе сузе на очи. Ко би и мислио, до сто

трати и да ће ме изнети на ругло.

Али старом господину Андрашу Гомбошу томе је ишло добро. Ха, ха, ха! Стари мој уча! Канда га и сад још гледим. Имао је велик трбух, кратке ноге и велик црвен нос, а носио је дугачак жут капут. После подне је готово сваки дан био мало ђорнут, а долазио је без књиге у школу. Није он у опште ни пре ни после подне знао што предавати. Кад је било лепо време, ја бих му се завукао за леђа, па сам му украо знање његово из стражњег пшшага, а он онда обично није био кадар предавати тога дана. Ми смо пак, пуни радости, одјурили на ливаду, или на ледине, па смо се тамо играли до миле воље. А јунак тога дана -био сам — ја.

Иначе сам од господина Андраша Гомбоша осим читања научио још и других лепих ствари. На пример из земљописа: да има само два знатнија царства, мађарско и небеско царство; из веронауке: да ваља поштовати Бога и тачно плаћати учитељу; из повеснице: Адам и Ева били су Мађари, а исто тако и Навуходоносор, и т. д.

У једанаестој години пошље ме мати у гим-. назију, у тако звану колегију, па ми рече, даћу бити свећеник. То јој је била најмилија мисао, о томе је говорила свако вече. Рекла ми је, да ћемо онда отићи из те каљаве, тесне улице, да ћемо отићи где на село, па ћемо тамо имати кућу на каквом брежуљку, окружену тананим јабланима, а не далеко од цркве. У штали ћемо имати коња и крава, у дворишту живине, у подруму вина. Јешћемо сваке недеље сарме и завијаче са сиром. Мати ће ми тада начинити хаљину од црне чохе и купиће ми свилен шешир. Сељаци наши поштоваће нас јако и скидаће увек

-- 8 28 22809 22.950 00768)