Позориште
0 1
„Ах, волим те, слатка мамице,“ — рекох јој, судећи по њеном грљењу да је мало попустила. — „Ја ћу сваког другог месеца долазити К теби, па ћу те онда повести собом, те се не ћемо никад више растављати. Али бих те молио само за једно,“ — наставим, охрабривши се мало — »а то је, да ми даш две стотине форината од оних пет стотина, што си пре кратког времена наследила од твога брата. Тиме би лакше и успешније могао приступити своме новом позиву. Вратићу ти их после три месеца, па ма их морао испро| сити. Је ли, мила мати, да ми не ћеш одбити
молбу 2“ о чему говорим — она је само пратила очима
|
Докле год нисам изговорио, није ми мати знала покрете. мојих усана. Но сад се на један пут
| трже и прискочи орману.
| „Лопови! Лопови!“ — повиче она, премећући
по орману; — „али не, не, није ништа украдено; | све је ту. Не дам ти ни паре, па сад ми се вуци | испред очију!“
| „Дај ми само сто форината !“
| „Одлази, кажем ти.“
| „Дај ми десет!“
| „Не дам ти, па да сад одмах умреш од глади, не дам ти.“
„Па дај ми, мати, барем једну форинту“, рекох јој, по свој прилици с осмехом, али ипак с тешком тугом у срцу.
„Ја немам више детета, немам више сина !“
„Па онда ме бар благослови.“
„Проклет био!“ — повиче она, подиже руку на мене, па стаде као да се скаменила.
Посрћући изиђем на поље.
Нисам дуго морао спремати своје ствари. Неколико књига, неколико рукописа, нешто хабавих хаљина, — то ми је била цела имаовина. Кад сам био готов, осврнуо сам се још једном, да
Овотодишња скупштина „друштва за српско
народно позориште“ била је 31. августа. Окуп-
| штину је отворио начеоник друштвени др. Ми-
| хаило Полит-Десанчић и поднео је овај | извештај :
Славна скупштино! Према притиштеним окол-
| ностима, у којима живимо, не би било чудо, кад
би од дана на дан саучешће за српско народно
нисам што заборавио. И, гле, тамо у куту стојао ми је још шташ, и узев га дрхтавом руком, ув-
дахнем дубоко: „Биће ми добар за прошњу !“
Другови моји смејаше ми се и рекоше ми за-
| једљиво, да хоћу да држим пробе из какве нове | улоге. | Ни мало ми није било жао кад сам изишао | уз собе и прошао кроз капију; осећао сам се шта | више као оно роб, кад му се после дугог за| твора отворе тамничка врата. Али кад ми је ва| љало на ћошку савити у другу улицу, нисам | могао да се уздржим, а да се не окренем коле| гији, школекоме здању, и да не кликнем: „Дакле | вас нећу више слушати, вас, велики мужеви, који | дајете себи толико важности предавајући оно, | што ни сами не разумете. Сад бар неће више | нико пазити на моје владање. О мудри, врли му| жеви! О луди, безбожни Давиде!“ | Застао сам на крају вароши, али ме ту обу| зеше са свим друкчији осећаји. | Моја мила постојбина! Мило место, где сам | се родио! Какве успомене, какви ли осећаји ро| јише ми се у души! Та некад сам баш са овога | дрвета, под којим сада стојим, скинуо птичије | гњездо. По овој долини сам трчао за лептирима,
а на оном поточићу правио сам насап, па во| деницу! А гле, тамо у вароши, где је онај тороњ, | што је лимом покривен, и што га сад позлаћују последњи зраци сунца на заходу, — тамо се савија у сокачић, где станује моја мати. Шта ли сада ради дома Сиротица, ваљда плаче, а нема никога, који би јој обрисао сузе. Она чека свога сина. Колико ли људи пролазе поред њених прозора, али међу њима нема њеног Давида! Доиста, си неваљао син. Можда у овом тренутку уздише. Никад више нећу видити свога сина! Сиротица! | Можда ће плакати целу ноћ, па ће тек у зору заспати.
(Наставиће се.)
ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,
позориште малаксавало. Погледом на те околности, и што су последње рђаве године матери| јално стање нашег народа сасвим погоршале“ срп. нар. позориште, неимајући оне потпоре, коју би требало за свој опстанак, морало се налазити у перманентној кризи, и као што сваке године и сваке скупштине, тако и ове скупштине мора доћи на тапет очајно питање: може ли