Позориште

094:

буђености, што се колебала између детињске благости и необуздане страсти, због тих узвишених момената одушевљења и сујете.

Како би било дивно умрети у таким часовима! Какви ли би снови ту лебдили над гробом! Ах, умрети на прагу свога позива, који би донео много лепога, заспати у светом тренутку одушевљења, а не доживити обмане, злобе, надутости, бестидности, па не морати понети собом горке успомене из промашена живота, нити осећати, да је са наше ограничености постао божији блатослов проклетством; не морати питати, за што живимо, те да не чујемо како нам на то подругљиво одговара немилостиви неумоливи разум! Ах, како ли је редак уметник, који је кадар да

'

— као оно Зеве — влада Олимпом и да уједно у светој тихој складности живота и уметности буде — као оно Гете — и велики уметник и

сретан човек!

Ко би могао описати моје осећаје, кад сам први пут читао своје име на објавама по ћошковима 7 Ко би био кадар, да ми разјасни речима, шта су ми радили мождани живци, кад сам чуо жубор сакупљених слушалаца“ Како ли ми је било кад сам чуо први пут позоришно звонце!

Стајао сам тамо за кулисом, непомично, немо, али сам сав пламтио и горео са нестрпљивости и неизвесности.

Дочекан сам са аплаузом — та и био сам наочит, пристао момак! Викао сам, скакао сами размахивао ногама као какав пајац. А кога — осим зналца, који зна шта је уметност — не ће занети одушевљење !

Шта се мене тицало, што су те маловарошке госпођице већма цениле витки стас и лепо лице глумчево, него ма какав пластички и уметнички изведен покрет. Шта се мене тицало, што та публика волије цифрасте изразе, него добро схваћене и изведене карактере. Мени је био довољан аплауз, зито сам га чуо, ша као оно Фауст, кад је ступио у савез са анђелом грешних, ватрених, младачких страсти, осећао сам и ја сад његову демонеску снагу. у

Ви не знате шта је глумцу аплауз! То је оно, што је карташу она опојна узбуђеност, она силовита драж, она неразјашњива моћ, што га веже за картатшки сто; тоје оно, што јејунаку грмљава топова на бојишту, стењање оних, што издишу, победна песма оних, који остану у животу; то је

оно, што је вино, свирка и ћеретање женскиња ономе, који хоће још једном да живи, да ужива, па да онда умре. Аплауз је глумцу и бог и ђаво, он му је сан, љубав и поезија, он му је награда, коју презире кад је добије, а без које не може да живи; он му је једина радост у јадноме животу, и неколико капи те радости осладе му често читаво море туге и јада; — он му је слава, која му се само овде јавља, јер глумац није песник или сликар, које ако не уважавају сувременици, а оно ми бар потомци признају заслуге и мећу ми венце на — гроб!

Глумац је везан само за неке године у свом животу, за неку варош, за неку кућу, иначе га се не сећа нико, иначе једва ко год зна да је жив. Он је краљ и уједно роб своје публике, коју мора час да обожава, час да презире. Ретко је то, да он може светину уздићи до оне висине, на којој је и сам, понајвише мора да јој се баци под ноге. (0, колико пута мора да се одрече својих идеја и да срамоти свој ђеније, само да не изгуби несталну, ћудљиву, колебљиву милост светине и њезино повлађивање, те да може уживати оно узбуђење, онај занос, што га по ново оживљава, подржава, усхићује, распаљује и опија!

После другог чина пљескала ми је светина још жешће, шта више, и кита цвећа бачена ми је пред ноге. То је можда изгледало страшно смешно, али је на мене јако утицало и одушевљавало ме је већма, нето да ме је похвалило сто критичара.

Ни десет корачаја од позорнице седила је нека мала, невина девојана. Докле је год трајала представа, гледала је веома пажљиво на позорницу. У тренутцима кад сам се поплашио или клонуо, њене су ме сузе опет охрабриле, као што ме је њено одобравање одушевљавало. Она је то била, што је, занесена мојом вештином или дирнута јадом разбојника Мора, бацила своју киту цвећа готово и нехотице на позорницу. То цвеће —- још га и данас носим на срцу, као што ми

| је и она урезана дубоко у срцу. Сирота, невина,

нежна, мала девојко! Само си требала имати крила, па да полетиш на небо. Била је она анђео, али од оних — како вели лорд Бајрон што су се сишли с неба на земљу.

На челу њезином огледао се небески одсјај, којим ју је бог задахнуо, а у срцу носила је грех, што га је научила од кајинових потомака. О лепа,

~ ИН