Позориште

| А

Сутра дан уђе мој домаћин ципелар важна лица к мени у собу.

„Господине!“ — рече ми он.

„Отојим вам на услузи!“ — одтоворих му.

„СОтојте ви ђаволу на услузи, а не мени !“

Зачудио сам се тим речима.

„Ја сам богобојазљив човек, који волим честитост и врлину, који уједно служим цркву,“

—- рече даље; „а ако би ми можда ко замерио, -

и рекао, да сам „ципелар“, то га упућујем на немачког песника Ханса Сакса, и одговарам му, да је Јаков Бем, оснивач неке нове вере, таксђер био ципелар. Ал да сене машам далеко: та и честити парох у нашој варошици није ништа друго, него син поштеног чизмара!“

Ту је мало застао, па онда опет настави важним гласом и држањем:

„Ма што сам вас до сад вазда поштовао, ипак јасно увиђам, да вас нисам требао поштовати. Ко се уме тако претварати као ви, ко уме тако природно приказивати на позорници зликовца и хуљу, као ви, тај ни дома не може бити прави, природан, искрен човек. Као богобојазљив човек, који љубим честитост, као црквени старатељ и старешина моје породице, принуђен сам дакле да одкажем становање у моме дому ономе, који није богобојазљив ни честит. С тога се изволите одмах постарати за други стан,“

„Добро, веома добро“, — одговорим му, а хтео сам пући од смеха; „у осталом: пе зшог ита сгердат“.

Потражио сам себи други стан. На брзо наиђем на објаву, што је била прикована на некој капији. На објави беше написано: „Овде има једна соба за издавање под кирију“. Некакво несташно ђаче додало је још доле: „Ко је узме, тај је луда!“ Ђаче је имало право. Ја сам био та луда! Можда то и није било ђаче, што је надрљало оне речи, него тајанствена рука, судбине. Све једно, доста томе, да сам ја био луда, а чућете одмах за што.

Ти крчмарице, нарочито треба да пазиш, јер тебе највише занима моја прича о љубави.

· Кућа, у којој сам најмио стан, била је неке удовице, која је некад морала, бити лепа, и која је — као што се чинило — држала о себи, да је и сад лепа. Ја сам се слабо бринуо за њу и

за друге ствари, него сам се повлачио у своју собу, па сам гладовао и учио, као и пре.

Једног лепог јутра пробудило ме је појање птица раније но обично. Отворио сам прозор, те сам увлачио у себе свежи ваздух, и гледећи тако на поље, задубио сам се у мисли. Посматрао сам, како јутарњи сунчани зраци нежним сјајем дршћу на лишћу жалосне врбе, као да хоће да јој олакшају жалост и тугу.

Ах, и моја је душа чезнула за каквим блатим саучестљивим зрачком. (О, кад ме више пута спопадне очајање, па изнемогнем и клонем од борбе; кад се заплачем од тешке туге и јада; кад ми додија метеж и хука светине, те ми клоне глава на хладну постељу: 0, где ми је онда рука, да ми утре горке сузе, да ми убрише зној са брижна чела, да ми стиша узрујано срце у грудима 2

Осећао сам, да ми је срце празно, па ме је болело јако, што не могу да испуним ту празнину светом љубављу к уметности. Кад сам често осећао, да сам тако усамљен и остављен, само ме је била кадра врло мало да примири нека бескрајња чезња, нека меланхолична слутња. Ни један зрачак радости није ми тад сијао у тим данима моје младости. Нисам уживао никаквих наслада. Машта ми је често стварала чудновате слике и прилике из мојих улога, па ми их је ноћу, кад нисам могао да заспим, износила пред очи. Венуо сам и сушио сам се очевидно, као оно цвет без росе. Шта ли скрива у себи нај облак, што се ено сада прикупља на видокругу Да ли ће донети бурну вишу или грмљаву, да ли тучу или муње» Или ће се можда родити из њега мила дуга Љубав! Љубав ће сијнути из њега! — прошануо сам и нехотице.

Под мојим прозорима био је леп перивој. Сад сам тек приметио, да на неколико корачаја од мене нека девојка залива цвеће. Домаћица то не може бити, јер она није ни тако вита, ни тако млада. Џа како се дивно сагиба, па како лако скакуће као срна! Само да ми је да јој сатледам лице!

У тај мах осврну се девојче и окрену се лицем к мени, као да је погодила моје мисли, па онда потрча брзо до друге лехе и нестаде је међу воћкама.

И ја сам се уклонио с прозора као какво за-

стиђено дете. (Наставиће се)

——————тиоосаоави=—————