Позориште

по У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 16. ЈАНУАРА 1879. „----~

„ва ИО ЗУОРШТЕ

аи + БР |, ју

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата, се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАЦ,

(Наставак.)

Да, она је то! То је оно бајно, невино девојче, што ми је некад бацило киту цвећа на позорницу! Како сам је и могао заборавити 2 Но, није ни чудо. Већ је толико недеља нисам видио у позоришту. Па ипак, како сам могао заборавити то нежно лице, те чаробне сањалачке очи, тај дивни, невини створ! Како сам је могао за-

· боравити 2 Баш сам био права будала!

Али ко је она управо 2

Распитивао сам доцније за њу и дознао сам, да је кћи моје газдарице, да је била дуже времена болесна, па се сад опоравила.

То ме је тргло из мог мртвила и немара, те ми је дало животу нове дражи. Нисам још био заљубљен, само сам се љуљушкао и заносио у осећајима, што их је пробудила у мени њена појава, задубио сам се у снове о љубави, јер је љубав већ почела тињати у мени. И сама узбуђеност, за којом сам давно чезнуо, била ми је сада мила.

Постао сам прави испосник, чувао сам моју собу и њезину башту, у којој се одгајивао венац, што ће га добити у награду уметник, и у којој се неговао цветак, што ће ми зачинити младост. На мојој завеси на прозору прорезао сам рупицу, па сам тако невиђен гледао кад је долазила у башту и посматрао је како ради. Знао сам, коју ће леху прво заливати, које ће цвеће узабрати и у киту савити, под којом ће се воћком одмарати. Виђао сам је, како би стајала код потока, па се огледала у њему, и како би пљескала ручицама, кад би одлазила. У белој хаљини њезиној изгледала је као дивља голубица кад 06леће око љиљана по трави. Час је певала, да се све орило, као да хоће да се надмеће с тицама, а час је опет дотрчала својој матери, па јој се нежно умиљавала и приљубљивала се око ње.

То су били најлепши дани у моме животу. Сама радост, сами тајанствени снови, сушта поезија! Било ми је као да сам се на ново родио. Па како ми је срце почело куцати новим животом, то сам и у уметности напредовао, јер сам своје улоге знао боље да проникнем, умео сам да их задахнем животом, да у њих улијем складности и заноса. Отворише ми се врбла бистрих осећаја. Пролеће је завладало у моме срцу, пролеће у души. Оживила ми је соба, оживила позорница. Био сам прееретан. Од завеса мојих прозора ишао сам пред завесе позорнице, па сам свуда и у башти и у позоришту видио само њу. Тамо ми је лебдила пред очима бела јој хаљина, и весело, нежно јој лице са осмехом, а овде опет мала. јој ручица како ми ташпе, перјаница на шетиру јој, па сузе што их лије од узбуђености. Кад сам се по који пут касно пробудио после тежих улога, нашао сам на провору цвеће, са свим налик на оно, што ми га је о првој представи бацила, на. позорницу! Да ли је све то цвеће било намењено уметнику, или бујноме младићуг Можда обојици. Да ли је знала шта значи који цвет, да ли је разумевала „говор цвећа“ У моме стручку цвећа било је лаворовог лишћа и ружица! Приказивали смо „Ромеа и Јулију“. Први пут у своме животу био сам задовољан сам собом. Ала је то дивно кад уметник осећа, да је задовољио самог себе! Та тиха, срећа, то одушевљење, па то скромно дивљење самоме себи вреди много, много више, него најбурније тапшање и најлепши венци. Ах, само да смо кадри да више ценимо уметност него публику, само да нисмо толико сујетни, а да имамо више поноса!

(Наставиће се)