Позориште

Зи

Во

ВИНА пита ве

ЉИОСТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Ромео и Јулија“. Трагедија у пет чинова, написао 8. Шекспир, с енглеског превео др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић.) Приказана у уторак 9. јануара о. г.

(Свршетак.)

У главном били бисмо већ готови с нашом рецензијом, одајући пошту најважнијим особама, Ромеу п Јулији, али ради округлине и потпуна саразмера донећемо и остало особље, у колико је мање или више допринело представи.

Најглавније лице, после Ромва и Јулије, без икакве сумње је отац Лаврентије, којег је приказивао г. С. Рајковић. Признати морамо, да нас је Рајковићев Лаврентије потпуно задовољио; његова, појава, соноран му глас, одмерено кретање допринело је, да нам је још и сад, након осам дана, у свежој п пријатној успомени. С. Рајковић је, после Ружића, најбоља снага наше дружине; у њему имамо способна, вредна и интелигентна, глумца. С тога, смо се већ у напред радовали на трећу појаву другог чина и на десету појаву трећег чипа, где ћемо упоредити моћи наше прваке на позорници. И заиста, очекивање нас није изневерило, ми имадосмо праве насладе.

Засебно нам споменути ваља две појаве, истоветне, а олет тако различите: кад Лаврентије задржава једаред Ромеа, а други пут Јулију од нагле, прехитрене смрти. Како ли му грме речи из големих груди, кал кара, Ромеа:

Ту руву доле, сулуд-човече !

А да си човек, лице говори,

Ал ове сузе кажу: жена си,

А. беснило то дивље, да си звер: Полом си жена, другом полом муж,

У свакој поли пољска, једна звер ! итд.

А. како ли тихо и блато говори Јулији:

Стан, ћерко, ја се нечем домишљам, Ал очајно се мора, прегнути,

Да овај очај обиђемо тим.

Кад ти већ мислиш себе убити

За Париса да само не пођеш, итл.

Каква ли је разноврсност била у модулацији његова гласа, у пластици кретања му!

За Лаврентијем долазе упоредно улоте Меркуција и Тибалта, први у рукама г. Добриповића а други у рукама г. Марковића. Алп, у колико нас симпатично такне весели и одани Меркуцио, у толика нас чисто немило дира напрасити и страсни 'Тибалто. Улоге беху У добрим рукама, Добриновићу бисмо само приметили, да у својој речи:

Та Мабица је вилска бабица,

А. мања је од зрна бисера; итд. буде слободнији, ноншајантнији; нека ту пријатну причицу прича већма својим пријатељима него публици. Меркуцио спада међ најлепше улоге у опште, пријатна, бонвиванска, нарав његова повлачи за собом и озбиљна Ромеа, тако, да овог видимо, да се и насмеје, слушајући верног друга свог. — Имамо да, приметимо, што се тиче и Марковића и Добриновића, а то је, да при борби, при двобоју мало хитрије поступају мачевима, та они су обоје кавгаџије, с тога морају бити н добри борци, Није доста, стајати на једном месту и мач о мач трти; треба при борби мало и напредовати,

мало и одскакивати, како захтева тренугак; кретање мора, бати гипко, а очи не смеју гледати у млчеве; борци гледе оштро један у другог.

Као свагда, и овом приликом, постаде и спореднија, улота у рукама гђе Д.Ружићке важпија; њена грофица Капулетовица беше мален бисер. Свладно и у свези јој тецијаху речи, било сад поводом пријатељска нагона пили љута гњева. Још бисмо чисто рекли, да јој тњев и оштрина, боље доликује. Ништа немамо да приметимо, до чиста признања уметничког решења улоге јој, Давно нам је познато, да тђа Ружићка не зависи од шалтача, да улогу своју свагда одлично зна, а то није малена врлина; п то треба признати,

Шта да рекнемо за Капулета г, дорића 2 Ворићеви нагласци, његово кретање је петрифицирано. – Никад му нису гесте у складу с речима и с гласом. Кад би н, пр. Зорић говорио у себи, да та нико не чује, а само рукама манипуловао, за цело би гледач на десето помислио, а не, да нам у гњеву псује Јулију:

До врага, траго завојита ти! и т.д.

На, сваки начин ваља нам споменути јошиг, Лукића, који је добро приказао стара кнеза Ескала. Лукић је даровит и врло способан глумац, који има лепе уметничке будућности. Дали бисмо му само пријатељски савет, да се одучи гдекојих геста (он већ и сам зна, којих), и да мало живље прионе около своје задаће. Да то учини, био би на путу, постати приказивачем карактера, могао би ступити Ружићевим трагом Ади за то није доста само дар, труд је још главиије.

Још нам ваља рећи коју о органској свези између појединих чинова и појава. Г. А. Хаџић, који је „Ромеа и Јулију“ за позорницу српску удесио, изоставио је многу сцену, спореднију и важнију. Али у колико нам је жао, што не имадосмо на тај начин све дело, сваки умни бисер, у толико му ипак одобравамо поступак, јер би и тако често промењивање имало још које више и ми бисмо то ремекдело имали пред нама у веома поцепаним одломцима, што би на сваки начин на утисак у опште можда и од квара било. Једну појаву пак, које нам је особито жао што игостаде, споменусмо већ; надамо се у будуће, да ће и та лепа сцена у идућој представи угледати света,

И тако довршисмо рецензију нашу о „Ромеу п Јулији,“ Што имадосмо рећи и у хатар уметништва, трагедије и приказа, рекосмо, хотећи тиме и с наше стране да одамо пошту великоме песнику и божаственом му делу. Преостаје нам још, да изразимо топлу жељу, да видимо што пре у српском преводу и остала дела Шекспирова, наиме најзамашније му дело: Хамлета.

Рецензија о Шекспировом делу и о представи на поворници нашој, нарасла нам је испод руке и нехотице много већма, него што у први мах и хтедосмо, Ади „Ромео и Јулија“ не пише се сваки дан, нити се даје сваког часа говорити о Виљему Шекспиру. То су појаве ретке ма и жудно очекиване, с тога и хтедосмо, говорећи о уметничком производу том, и коју рећи о самоме уметништву, да бисмо лакше могли протумачити и оценити Шекспирове облике у прикази глумачкој. К. Р.

Издаје управа, српског народног позоришта,

------_________________--

—___ __- 97270)